Zalomilo mi se da obradim ovu temu i nisam znala da li ću uspeti. Zapalo mi je da budem tvorac hvalospeva: koji će dirnuti i inspirisati, od koga će svakoj od vas poteći suze niz obraze, koji će bar danas učiniti da vas vaši muževi vole makar za pedalj više. Isprobavala sam razne uglove gledanja, kao na rasprodaji u tržnjaku: žena majka, žena karijeristkinja, žena u politici, žena kroz istoriju, žena vladarka, žena borac… Ništa mi nije pristajalo. Sačekala sam da prođe taj čuveni osmi mart, ali sam čak i tada, krišom, u tuđim hvalospevima tražila taj svoj neki pravac, neko zrno inspiracije, ma bilo šta. Uzalud. Seme je posejano, ali naprosto nije proklijalo. Biće da mi zaista ne idu generalizacije…

Na prepad sam shvatila da ako želim negde da stignem, moram poći od same sebe. I nerado sam prošetala kroz vreme, vraćajući se na sam početak, više od dvadeset godina unazad… U mom rodnom gradiću, devojčice su bile lepe, fine i besprekorne. Igrale su se sa svojim lutkama još dugo nakon što sam ja sve svoje pogubila, odložila, trampila. Možda su moje lutke zauvek ostale zaključane iza vrata jednog doma u kome više niko ne živi. I koga sam ja, tako mala, mogla da krivim što nisam kao druge devojčice? Pa ipak, tako sam jako htela da budem još malo dete. Bile su mi potrebne baš one, tako nežne i mile, da mi daju kartu za povratak u njihov svet. Tu kartu, razume se, nikada nisam dočekala. Niti sam ja bila jasna njima, niti su one bile jasne meni.

Vrlo rano sam otkrila da devojčice većinu svog vremena pričaju o drugim devojčicama. To mi danas zvuči potpuno logično. Odgajane su baš tako, kao te lutke kojima su se igrale: kikice, pletenice, mašnice, kompletići, suknjice. Otud i imperativ poređenja sa drugim devojčicama.  Zar je danas drugačije? Šta je žena ako nije lepa? Ipak, moja su leđa bila povijena od nekih drugih, njima stranih briga. Pa sam već u petom razredu odrezala svoje pletenice i ponosno nosila kratku kosu do sredine srednje škole.

Tek u šestom osnovne, imala sam svoju pravu pravcatu najbolju drugaricu, mada nije da do tada nije bilo pokušaja. Ali ovo je ono što zapamtiš dok postojiš. Predugi telefonski razgovori, zaljubljivanja, prvi poljupci, tajne ceduljice na časovima, jezik samo nama dvema znan. Ekskurzije, maštanja, veliki planovi za budućnost. Pa godinu-dve kasnije, prva zapaljena cigareta u prolazu iza škole, uz kašljanje, vrtoglavicu i onaj glupavi samozadovoljni osećaj ulaska u svet odraslih. Sećam se da joj je mama kasnije našla cigarete u torbi i zabranila joj druženje sa mnom. Sećam se i da je ona ćutala pred tom zabranom, prestala da sedi sa mnom u školskoj klupi i počela da dolazi kod mene krišom. Takođe se sećam da više nikad ništa među nama nije bilo isto. Ipak, ona je ostala glavna beleška mog detinjstva. Ona me je naučila da i žensko biće može biti prijatelj.

Kasnije je već bivalo lakše. Još čak tri puta u životu iskoristila sam zdušno taj termin- najbolja drugarica. Od njih tri, svojstvenih, posebnih, značajnih- svaku sam zasigurno povredila i svaka je povredila mene. Ali to je prirodno u svakom odnosu, zar ne? Samo sa jednom se i dalje povremeno čujem, a sve tri mi, verovali ili ne, svakodnevno podjednako nedostaju.

Danas više ne zazirem od ženskog sveta, iako odavno ne koristim termin najbolja drugarica. Tako sam valjda najzad uspela da spoznam šaku čudesnih žena. I svaka od njih zaslužuje da je ovde spomenem.

Poznajem jednu Sanjarku, koja ti sa svega par reči ume vratiti veru u bolje sutra. Koja ti ne da da se obeshrabriš, da posustaneš, da zalutaš. Ne odustaje od bajke i ne veruje u nesreću. Koja je tresnula o zemlju nebrojano puta i svaki put ustala galantno i sa osmehom. Kao da je sve to samo deo plesne tačke zvane život. Nestvarna i verujuća, tako posebna.

Znam i jednu Vetropirku, sa kojom je svaki dan nova avantura. Koja prkosi vremenu i ne da se zaustaviti. Kojoj dođeš na vrata u pola noći sa koferom punim slomljenih snova, a ona ti namesti tvrđavu od čaršafa posred sobe i napravi ti piknik. Koja ne mari za granice i ne usporava korak. Sa kojom je sve tako lagano, tako spontano, tako dostižno. Koja je moj oslonac i vodilja.

Tu je i Milostiva, u čijem je svakom pokretu utkana toplina nečeg majčinskog. Ona koja se brine da li si gladna, umorna ili tužna. Kojoj zasuze oči kad joj pričaš o svojim borbama. Koja ne da na tebe, koja te ne zaboravlja, koja brine i misli. Koja uvek traži način da ti popravi dan.

Pa onda Vrednica, oplemenjena veštinama davno zaboravljenim. Časna i poštena, neiskvarena i prostodušna. Koja će ti dati i onda kad nema i pomoći i onda kad ne zatražiš. U čijem će te domu uvek dočekati slatko i voda, topla reč i osmeh. Koja će ti poslati razglednicu sa putovanja i čestitku za praznik. Koja će te opomenuti kad previše psuješ, onako, za tvoje dobro.

Molim aplauz za Nepobedivu, o kojoj sam jednom već naširoko pisala. Koja će samo jednim migom osvetliti i najgušći mrak. Pred kojom staneš poderana, bosa i pobeđena, a ona ti napravi krunu od pruća i proglasi te pobednicom. Koja je moj nepresušni izvor mudrosti i zabave. Pred kojom se i proleće postidi, pa zato valjda i zakasni svake godine.

Tu je i Neustrašiva, koja se muci smeje u lice dok vodi svoje lavovske borbe. Pa zatim Pitoma, beznadežno romantična i nezamenljiva. Stamena, koja je neretko moj glas razuma i Nedostajuća– nekad znana kao Strpljiva, ali je život odveo na drugu stranu, pa je postala ona koja večito nedostaje.

Neke od njih su majke, neke karijeristkinje, sve su vladarke svojih svetova i sve do jedne su borci. Svaka je Njeno Veličanstvo Žena. Zajedno bi bez po muke mogle da zavladaju svetom, ali za to previše ne mare, jer su zauzete čineći ga boljim mestom za život. Nijedna od njih nije kao neka druga. Svaku u svom uglu lome njoj svojstvene strepnje, svaka svoju priču živi onako kako najbolje zna. Spona koja ih veže je što su sve blago ili potpuno nesvesne sopstvene veličine. Tako, uostalom, ova planeta i uspeva da ostane u rukama muškog sveta. Ali o tome nekom drugom prilikom.

Ne znam da li sam ispoštovala temu. Ako se osećate prevarenim i lažno zavedenim naslovom, slobodno pripišite to mojoj ženskoj lakomislenosti. Znam samo da roditi se kao žena znači biti zauvek pritiskana u kalup koji je neko davno skrojio za tebe. Znam da se niko još nije dosetio da taj isti kalup jednom za svagda razbije. I mi tako, usput, moramo da ga razbijamo same. Pa se kasno setimo da budemo jedna drugoj prijateljice… Možda nas namerno zavade, da bi lakše vladali? Ne znam ni to, zaista, ali sledeće znam. Jednom kad prestanemo da se poredimo tražeći sličnosti, isplivaju neke tako divne razlike. I baš tu, čini mi se, leže sve te čari jedne žene…

Dragana Stanić

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri.

Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova.

Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade.
Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi…

Komentari

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.