Ćirilica /Latinica

Tog dana dobijala sam pohvale za tekst o učiteljici Branki sa svih strana. Lijepo je, uvijek je lijepo mislila sam, dok sam se srdačno zahvaljivala.

Čitala sam svoju poštu pažljivo kao što obično radim i pronašla poruku ovakvog sadržaja: „Dobro jutro. Vaša je koluma probudila velike emocije i sjećanja u meni. Da li bih možda i ja mogla napisati jednu priču?“

Moja prva pomisao „zašto ne bi mogla“ je isključivala sledeću, da treba samo da se zahvalim. Na moje „Da“ poslala je svoju priču. Obećala sam da ću je ispričati.

Sasvim obična cura iz kraja. Ima dvadeset i dvije godine. Voli da čita i piše. Piše o sebi, o svojim strahovima, željama i simpatijama kao što bi inače pisale djevojke njene dobi. Želi da studira književnost, da piše poeziju i da bude voljena.

Sasvim obična cura iz kraja, koja mi kroz svakodnevna dopisivanja priznaje da se ponekad plaši. „Cerebralna paraliza nije prelazna“, kaže ona.

„Ne mogu nikoga da zarazim, nisam gubava. Međutim ljudi se ponašaju kao da mogu. Ponekad mi se uopšte ne obraćaju. Govore o meni u trećem licu kao da se ne nalazim pored njih. Ponekad budem upitana za mišljenje čisto forme radi, a odgovor se očekuje od mog brata recimo. Ne gledaju me dok mi nešto govore. Ponekad donose odluke u moje ime nesvjesni da bih ja mogla da kažem što mislim. Jednom mi je pedagogica u školi rekla da ne mogu imati mišljenje i da ona ne može razgovarati sa mnom jer sam nezrela.“

Trebala si biti nezrela, htjela sam da kažem. Svi smo u školi bili nezreli. Mene je jednom pedagogica satima ispitivala o nekim navodnim traumama samo jer sam odbila da idem na časove hemije. Nije me zanimala hemija. Vjerovala sam da je to gubljenje vremena, pa sam bježala čak do obala rijeke Sitnice da se sakrijem i čitam lektiru. Nekad se dešavalo da uopšte ne mogu da me nađu dok se sama na vratim na sledeći čas. Više sam voljela bosa da sjedim ispod nekog starog oronulog mosta nego da idem na hemiju. Nisam joj to rekla. Nisam, jer je moja nezrleost bila „normalna“ za to vrijeme, a njena nije. Ja sam mogla da hodam ona nije. Ona je imala kolica, a ja sam imala drugarice. Ja sam sa mojim drugaricama mogla da pričam o simpatijama, jer je za mene bilo sasvim normalno da se zaljubljujem, a za nju nije. Meni je moja simpatija pisala tajne poruke u hajdanci, njoj se njena podrugljivo smijala. Ja sam mogla da budem i razmažena ponekad, buntovna i neshvaćena. Mogla sam da se svađam. Da plačem. Da se pretvaram da sam bolesna pa da ne odem u školu.

Ona to ne bi razumjela. Ona ne bi razumjela da je normalno biti obično dijete. U njenom su svijetu obična djeca surova. Obična djeca, poput mene nekad, njoj su izvor straha, trauma, neprihvatanja i podsmijeha. Ona nikad nije bila obična, a to je sve što je ikad poželjela da bude.

U srednjoj školi Nada je upoznala profesoricu Latinku. Ona je ispod strogog i ozbiljnog lica krila jednu veliku ljubav i empatiju prema svima, posebno prema onima koji su drugačiji. Ona je u Nadi prepoznala strast i potencijal za pisanje pa je svakodnevno podsticala da čita i piše. Govorila joj je da hartija sve trpi. Da će joj papir i olovka omogućiti neke dublje srećnije svjetove van ovog njenog i dati joj krila.

Mnogo joj dugujem. Dan danas se dopisujemo i ako mi više ne predaje. Ona mi je jedina prijateljica, a u ovim godinama mi društvo jako znači. Na časovima je znala da me uposli da se ne osjećam beskorisno, jer su me drugari iz razreda često prozivali. Kada čujete „Šta hoćeš sad ti iz kolica“ jedini je odgovor „ništa“ čak i ako sam nešto poželjela. 

Zahvaljujući Latinki spoznala sam neku istinsku unutrašnju snagu i riješila da zauvijek radim ono što volim. Napisala sam i zbirku poezije “Oda mojoj radosti“ čija se promocija očekuje na ljeto ove godine.

Hvala joj za svaki savjet povjerenje i ljubav. Za sve ono što sam gradila godinama i o čemu sam sanjala. Nisam postala ista kao ostali ali sam postala srećnija. Ponekad poželim da je i dalje tu na času, da joj čujem glas ili smijeh. Shvatam da lijepi momenti imaju kraj ali meni ništa drugo ne ostaje sem sjećanje na njih.

Voljela bih kad bi se među tvojim čitaocima našao neko ko bi recitovao moje pjesme na jutjubu. Znaš li nekoga? Neki ljudi koje sam pitala ne žele da sarađuju sa mnom, no to mi nije ništa novo, navikla sam.“

“U poeziji niko nije mlad i niko nije star, svi su isti-osuđeni su da vole i da budu voljeni. Nada je sa svojom zbirkom zakoračila u magičan svijet poezije iako je dosta mlada život nije čekao da je nauči nekim lekcijama. Ona to dobro zna, ona je veliki borac“, napisao je u svojoj recenziji profesor Rade Jolić.

Nada piše: 

„Govorili su mi, ti ne možeš, ti ne znaš…A ja sam vjerovala sebi, sebi baš.“
„Biram da zaboravim na brige, o životu pišem knjige“
„Utjeha je kad zagrljaj i prijateljska ruka mirišu na rešenje svih muka…“
„Ovo je oda mojoj radosti. Knjiga koju posvećujem sebi. Prošla sam dugu borbu, prošla sam sve što sam mislila da ne bih…“

Zahvalila sam joj se na razgovoru, a ona se meni danima zahvaljivala na pažnji.

U nekim paralelnim svjetovima žive ljudi drugačiji od nas. Njihove razlike su golim okom vidljive i zato ih ne prihvatamo. Razlike unutar nas samih krijemo pažljivo, hranimo ih i ne puštamo napolje. Zato što je za opstanak potrebno ne isticati se. Ne priznajemo da nismo srećni, da se često i zdravi osjećamo kao u kolicima i životarimo kao kišne gliste. Zbog toga ne praštamo drugačijima.

Nadi sam na kraju citirala „Ne trudi se da budeš ista kad si rođena da se ističeš“.

Jo

 

Preuzeto s portala Crna Gora http://crna.gora.me/vijesti/drustvo/ne-mogu-nikoga-da-zarazim-nisam-gubava/

Po zanimanju sam ironična. Nemam ništa protiv ničega, ali mišljenje imam o svemu. Ne volim da se raspravljam zato pišem. Kad si već pročitao/la ovaj tekst slobodno se vrati i na prethodne. Ako me već nisi zavolio/la uskoro hoćeš, garant :*

Komentari

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.