Čujem je pod prozorom; nekad ovde, nekad tamo. Krije se negde među tek procvalim granama kestena, još teškim od kasnih zimskih snegova. A ovde je inače sve neobično tiho. Nema žamora po hodnicima, ni kikotanja niz ulicu. Nema tromih zvukova autobusa, ni jurnjave automobila. Samo ta prokleta ptica.

Juče sam šetao kvartom, baš da vidim nosim li bolje ja njega ili on mene. Ali čudan je ovaj grad; kao da svaka ulica ume svakoga da ponese. Svi dobro pristaju, a niko se ne uklapa. I opet sam zaboravio koji je dan. Utorak, nema šta drugo; ponovo je uspeo da mi se prikrade. O čemu li si danas pisala?

Mapu svojih lutanja odložio sam u neku fioku, više ni ne znam gde. Bila bi ponosna da to znaš. Uspeo sam čak i da skujem po koji plan za budućnost nešto dalju od sutra. I malo po malo, prestajem da se izmičem. Majka i otac me ponovo posećuju, valjda sam počeo da ličim na sina kakvog su hteli. Pomislim ponekad kako oni ni ne znaju da ti postojiš. To mi katkad dođe kao čisto olakšanje, a katkad kao gorka nepravda, zavisi koji je dan. I da, proredio sam ćudljiva jutra i izbacio noći bez cilja. A rekla si da ne umem…

Eto vidiš, opet me nema u tvojoj priči. Danas si pisala o sreći i navrat-nanos postavljala pitanja koja se ne postavljaju. Mogao sam tačno da ti zamislim lice dok recituješ jedan od svojih monologa; dok govoriš što se ne govori i pitaš što se ne pita. Sećam se kako si redovno umela da mi šalješ svoje priče, poletno i nestrpljivo, čekajući da vidiš kako će me koja dokrajčiti. Čak i kasnije, kad više nismo bili Mi. Govorila si da ću se zauvek pronalaziti u svakoj, ostavljajući uvek po koji detalj naše priče, samo nama znan. Pa ipak, već neko vreme detalji izostaju, a praznina zjapi između tih tvojih redova. I neka, moralo je jednom tako.

Naleteo sam neki dan na naše fotografije. Nije mi se dalo da ih gledam natenane, pa sam preleteo preko njih; taman dovoljno polako da vidim da si na svakoj zaljubljena, ne dovoljno brzo da mi promakne da sam na svakoj srećan. Naišao sam i na jednu od omiljenih, onu kada nisi ni znala da te slikam, tamo negde kod ćuprije na Drini; tamo gde smo već počeli da se gubimo. Bude mi nekad krivo što ne uspevam da se setim svega- kao da umem da vidim celu sliku, ali mi delovi slagalice nedostaju. Ali sećanja i opstaju samim sećanjem, a ja sam tu naviku možda predugo odbacivao. Ti bi sigurno znala da mi popuniš te praznine? Možda me i podsetiš jednom, kad sve ovo prođe, kad prestane da bude važno ko je kriv. Valjda me do tada nećeš sasvim zaboraviti?

Kad bi samo znala kako me muči ta ptica… Koliko li to sumanuto zvuči? Njen mi cvrkut dođe kao jeza niz kičmu, Bog zna zašto. Ima nečeg dovoljno zlokobnog u tom zvuku da me trgne iz sna u sred noći, pa poput zveri u kavezu šetam od jednog do drugog prozora. Nazvao sam je rugalica, sasvim prigodno, mada sam mogao da je nazovem i štetočinom, pacovom, bićem iz pakla; mada bih najradije sasekao taj stari kesten i spalio njegove grane. Deluje da sam poludeo, znam. Ali, toliko sam već umoran, da mi nema druge nego da je ubijem…

Vidi me samo, žalim se na neku tamo pticu u pismu koje nikada nećeš pročitati. Čak i kada se pretvaram da sam konačno našao reči koje je još onda trebalo da ti kažem, opet mi zafali ta tvoja rešenost. Ti si ta koja je uvek umela sa rečima… Znam da je moglo biti drugačije. Verovao sam da će se putevi koji su nas razdvojili jednom najzad ponovo sastaviti. Bila si san o trajanju i moja mala legenda o sreći. I ne znam, valjda nisam umeo da poverujem da si stvarna. Zar je uopšte važno, sada, posle svega? Vidiš i sama; ne idu mi ove ispovesti, možda je bolje da se ipak vratim na onu priču o ptici. Ptici koje danima nema, pa opet niotkuda ispusti svoj glas…

Kad je sto postavljen za dvoje, a drugi tanjir nije za tebe.

Kad na radiju ide pesma uz koju sam plesao sa tobom, a nisi ti ta koja je pevuši u kuhinji.

Kad se proleće ovako prospe po ulicama, a to nije tvoja ruka u mojoj.

Kad legnem uveče kraj nje, a duša se zgrči.

I ptica se ruga, jer zna da je srce tamo negde gde si ti… Tamo gde ja već odavno prokleto nisam.

Dragana Stanić

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri.

Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova.

Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade.
Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi…

Komentari

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.