Dino je držao volan i polako napredovao prema dalekom semaforu. Bio je kraj radnog vremena. Velika gužva u saobraćaju. Dino se vraćao od veterinara. Na suvozačkom sjedištu ležala je kokerka i grickala neki šareni papir. Dino se zainteresovao za papir i zapazio da pola glave Margite Stefanović viri iz psećih usta. To mu je bilo simpatično. Pomilovao je svog psa desnom rukom a lijevu ostavio na volanu. Kokerka je mahnula repom i liznula ga po ruci.

Jebo plastiku i omot, svakako ne vadim CD iz radija, pomislio je, a zatim se obratio kokerki: “Ma, draga moja duša uhata!” Kokerka je još jednom mahnula repom i nastavila da gricka plastiku. Dino nigdje nije žurio. Čak mu je prijalo da mili po cesti centimetar po centimetar. Slušao je glas Milana Mladenovića:

U sumrak otežaju senke i plaze nam po licima…

Sjaj u očima je dubok i nestvaran…

Putujemo rečima i razmišljamo koracima, ti i ja…

Velika stvar.

Mileći tako cestom, Dino je s desne strane ugledao kolonu na cesti koja se spajala s njegovim putem. Predvodnik kolone bio je crveni golf dvojka. Iza njega bio je neki reno, a iza renoa – askona. Marke četvrtog, petog i šestog vozila nije prepoznao.

Dino se nije previše razumio u marke vozila, ali se razumio u djecu, posebno malu djecu. Bolje rečeno: bio je osjetljiv prema djeci. U golfu se, na suvozačkom mjestu, u ženinom naručju nalazila beba. Možda beba treba da spava, pomislio je. Dino je pustio da se udalji vozilo ispred njega, a zatim zaustavio ionako sporo kretanje. Dao je svjetlosni znak vozaču u golfu i pustio ga da se uključi na glavnu cestu. Istog momenta vrisnuše sirene iza njega. Dino je pritisnuo pauzu na radiju i zaustavio Milana u pola refrena.

Tada je iza svojih leđa čuo glasnu psovku: “Jebem li ti mamu, šta ih puštaš!?”

Sirene su i dalje divljale iza njegovih leđa. Kokerka, nenavikla na tu užasnu kakofoniju, glasno zalaja i pope se na instrument-tablu. Dinin potez iskoristio je i vozač renoa; vozač askone je, takođe, ušao na glavnu cestu. Sirene iza Dinovih leđa nisu pravile pauze; sve se pretvorilo u jednoličan, odvratan zvuk.

Dino se trznu. Iznad sebe je ugledao onižeg i nabijenog ćelavog muškarca u uskoj bijeloj majici na kojoj je zelenim slovima pisalo “U JEDINSTVU JE SNAGA”. Nepoznati muškarac je grubo pokucao na staklo Dinovog auta i tom prilikom pokazao kratke, debele prste, Bajrine kobasice. Dino je otvorio prozor i narednog trenutka osjetio pljuvačku na svom licu. Ćelo je viknuo: “Pu, pička ti materina, pa opet ovako pusti nekoga!”

Kokerka je zalajala i krenula prema otvorenom prozoru da se obračuna s napasnikom, koji je u međuvremenu otišao, još jednom grubo i ljutito kucnuvši u Dinova zadnja vrata. Dino je zaustavio svoga psa, a zatim šokiran zatvorio prozor. Vidio je da kolone na sporednoj cesti više nema i nastavio vožnju prema semaforu. Sirene iza njegovih leđa su ušutjele, ali Dinu više nije bilo do Ekatarine. Bio je poražen. Suze su počele da teku same od sebe. One su oprale pljuvačku s lica. Dovezao se nekako kući.

Uoči Dinovog cestovnog stradanja, u golfu na sporednoj cesti vodio se zanimljiv dijalog između muža – vozača i žene s bebom u naručju.

“Evo jedna kretenćina i budaletina!”, rekao je muž i tom prilikom mahnuo rukom Dinu u znak zahvalnosti.

“Svokokvih insona!”, prokomentarisala je žena s bebom u naručju.

“Jes’, vala, budala!”, potvrdio je muž.

“Vidi mu đukele u autu!”, viknula je gospođa.

Vozač renoa je bio sam u autu. Na Radio Kalmanu je pjevao Mitar Mirić. I on je mahnuo Dinu u znak zahvalnosti pomislivši “Uh, kretenčino!”, pa nastavio da pjevuši: “Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine, mogu samo da nas mrze oni što nas ne vole…”

Vozač askone je stigao da vidi nadrndanog ćelu kako prilazi Dinovom autu. Svirnuo je u znak zahvalnosti i sebi u njedra, gledajući bijesnog ćelu, rekao: “Pljuni ga, stari!”

Dino se vratio kući suznih očiju. Stavio je hranu za psa u činijicu i napunio drugu vodom. Zatim je otišao u kupatilo da se istušira i dalje osjećajući gorčinu poraza, a pomalo se i stideći samog sebe zbog toga što nije uzvratio ćeli. Izašao je iz kupatila, obukao čist veš i čistu garderobu. Tuširanje je pomoglo, osjećao se mnogo bolje. Ponovo su se stekli uslovi za Ekatarinu.

Dino je uključio računar, u program za slušanje muzike ubacio kompletnu diskografiju čuvenog beogradskog benda i prepustio se. Otvorio je i Facebook i u tom trenutku ugledao citat sa stranice “IVO ANDRIĆ”. Dobrota je u ovom svijetu golo siroče.

To mu je baš bilo potrebno. Veliki Andrić je bio na njegovoj strani. Milan Mladenović je bio na njegovoj strani. Dovoljno.

Citat je u tom trenutku imao sto pedeset tri lajka i dvadeset dijeljenja. Dino je pregledao lajkove osjetivši potrebu da da vidi ljude koji su na njegovoj strani. Zatim je pogledao dijeljenja i… zaprepastio se. Prvi na listi ljudi koji su podijelili Andrićevu misao bio je “njegov” ćelo. I na fotografiji profila nosio je usku bijelu majicu “U JEDINSTVU JE SNAGA”. Ćelo je dodao i svoj komentar: “NEZNAM””” BIJO JE ĆETNIK,,, ALI IMO JE I PAMETNIH!!!!!!”

Dino se tada glasno nasmijao. Nije mogao da se obuzda. Kokerka zalaja i skoči mu u krilo. Krenuše mu i suze, ovoga puta zbog smijeha. Blokirao je ćelu smijući se. Zatim je počeo da lupa šakama po stolu. Nije mogao prestati da se smije. Kokerka ga liznu po nosu. Milan je pjevao Ti si sav moj bol.

Sead Kratina

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.