London, jesen 1888. godine. Vreme bolnog nesklada između najviših i najnižih slojeva društva. Vreme kada iz očaja i bede žene radničke klase masovno okreću prostituciji, a muškarci tonu u kriminal. Vreme potpuno lišeno morala i poštenja, a sasvim pogodno za svirepi ubilački pohod čuvenog Džeka Trboseka (engl. Jack the Ripper). U Vajtčepelu, jednom od najsiromašnijih kvartova Londona, ovaj zločinački um harao je svega nekoliko meseci šireći paniku i strah, prolivajući krv prljavim i mračnim ulicama ovog kraja. Sasvim dovoljno da čak i danas, sto trideset godina kasnije, njegova (ne)dela i dalje bude istu fascinaciju i jezu.

 

Ubistva

Zvanično, Džeku Trboseku se pripisuje odgovornost za svega pet ubistava. Ona će u istoriji ostati poznata pod imenom Kanonska petorka. Međutim, u to vreme dogodilo se još najmanje jedanaest nasilnih smrti čiji počinilac nikada nije pronađen. Razlog što se ove ostale smrti ne pripisuju Džeku Trboseku je upravo u njegovom specifičnom načinu delovanja (modus operandi). Njegove žrtve bile su zaklane, verovatno straga. Pored prerezanog grkljana, njegov potpis je bio i hirurški precizno odstranjivanje organa, u četiri od pet slučajeva. Nadalje, sve žrtve osim poslednje ubijene su na javnim mestima: na ulicama ili u dvorištima zgrada. Poslednje, peto ubistvo, odigralo se u stanu ubijene. Fotografije sa ovog mesta zločina ravne su filmovima užasa i strave, jer se ovoj žrtvi ubica posebno posvetio. Sve žrtve bile su prostitutke i to u zrelim godinama, izuzev poslednje, koja je jedva imala svega dvadeset i pet leta.

Žrtve

Meri En Nikols (43 godine), prva žrtva, ubijena je 31. avgusta 1888. godine. Pronađena je na pločniku ulice Baks Rou duboko prerezanog grkljana. Tek prilikom autopsije otkriveno je da joj je ubica rasporio  trbuh i rasekao genitalne organe.

Eni Čepman (47 godina) ubijena je 8. septembra iste godine. U dvorištu zgrade u Hanbjuri ulici broj 29, njeno telo je otkriveno u šest sati ujutru. Vrat prerezan, trbuh rasporen, a utroba ostavljena na desnom ramenu žrtve. Vagina, materica i deo mokraćne bešike su odstranjeni i nisu pronađeni na mestu zločina. Kraj njenih nogu ostavljeno je nekoliko novčića, uz koverat adresiran na 20. avgust.

Elizabet Strajd (45 godina) i Ketrin Edouz (46 godina) ubijene su u istom danu, 30. septembra 1888. godine. Telo nesrećne Elizabet pronađeno je u dvorištu Datfilds, kod ulice Berner u Vajtčepelu. Grkljan joj je bio prerezan, haljina zadignuta, ali drugih rana na telu žrtve nije bilo, što sugeriše da je ubica, po svemu sudeći, bio prekinut. Ni milju dalje, na pločniku Majter skvera, u istoj noći skončala je Ketrin. Prerezanog grla, rasporenog trbuha i unakaženog lica. Uho, bubreg i deo materice bili su joj odstranjeni i nisu pronađeni na mestu zločina. U ulazu obližnje zgrade, u ulici Galston, kasnije je pronađen deo Ketrinine odeće pored zida na kome su kredom ispisane sledeće reči: Jevreji neće biti okrivljeni ni za šta. Natpis je ubrzo po nalogu komesara policije uklonjen, kako bi se sprečili neredi i eventualna antisemitska pobuna građana.

Nakon ovih događaja, istočnim Londonom zavladala je ozbiljna panika. Timovi policajaca sprovodili su istragu od vrata do vrata, širom Vajtčepela. Preko dve hiljade ljudi je intervjuisano, oko tri stotine istraženo i čak osamdesetoro je privedeno. Građani volonteri, članovi Vajtčepelskog budnog odreda, patrolirali su ulicama tragajući za sumnjivim licima. Predsednik ovog odbora, Džordž Lask, nedugo potom zaprimio je paket u kome se nalazilo pola ljudskog bubrega i pismo Iz pakla, koje se smatra jedinim autentičnim pismom Džeka Trboseka:

Gospodine,

Šaljem vam pola bubrega koji sam uzeo od jedne žene i sačuvao za vas. Drugi sam deo ispekao i pojeo, bio je jako ukusan. Možda vam pošaljem krvavi nož koji ga je izvadio, samo ako budete još malo pričekali.

Potpisano

Uhvatite me ako možete, gospodine Lask.

Ipak, oktobar je prošao mirno, ostavljajući nadu da je ubilački pohod Trboseka najzad završen. Sve do 9. novembra 1888. godine, kada je svirepost ovog ubice dostigla svoj vrhunac.

Meri Džejn Keli (25 godina) pronađena je mrtva u svom stanu, osakaćena do neprepoznatljivosti. Cela površina trbuha i butina rascepana, a unutrašnji organi izvađeni i pobacani po stanu. Grudi razrezane, ruke i lice unakaženi, a tkivo vrata raskomadano do kosti. Srce je iščupano i nikada nije pronađeno. Njenom smrću okončana je vladavina terora ovog surovog ubice, ostavljajući za sobom misteriju čije se otkrovenje dugo neće nazirati.

Profil ubice i tragovi

Zašto je za svoje žrtve birao samo prostitutke? Zašto samo žene? I šta ga je nagnalo da se zaustavi nakon petog ubistva? Ovo su samo neka od pitanja koja su dugo mučila istraživače. Trbosekove žrtve bile su rasporene sa izuzetnom preciznošću, iako su se ubistva odigrala noću, na neosvetljenim, ali većinom javnim mestima. To je dovelo do zaključka da ovaj ubica mora posedovati određene hirurške veštine, ili u najmanju ruku, odlično poznavanje ljudske anatomije. Istraživači su stoga zaključili da ubica mora biti doktor, mesar, ili bar veterinar. U novinama se pisalo o čoveku između 30-35 godina, srednjeg rasta, elegantno obučenog, koji u ruci nosi crni koferčić i na glavi cilindar. Tako je lik ovog ubice dobio svoje obrise, po kojima je do danas upamćen.

Ono što je jednim delom dovelo do fascinacije ovim slučajem jeste ubičino korišćenje medija, što se dogodilo prvi put u istoriji. Za vreme ubistava, na adresu policije i novina stizalo je gomilu pisama u vezi sa ubistvima, od kojih se za svega tri pretpostavlja da ih je mogao napisati ubica lično.  Pismo Dragi šefe stiglo je u Centralnu novinsku agenciju 27. septembra 1888. godine. U njemu se, pored hvale sopstvenim zverstvom, najavljuje odsecanje uha sledećoj žrtvi i slanje istog policiji. Kako je Ketrin Edouz  kasnije pronađena bez uha, ovo pismo se neko vreme smatralo autentičnim. Mimo toga, potpisano je imenom Džek Trbosek, nakon čega je ovaj ubica i dobio svoj nadimak. Sledeća je bila razglednica Smeli Džek, koja je najavljivala ubistvo dveju žena nadomak jedne drugoj. Međutim, kasnije je utvrđeno da je razglednica poslata čitavih dvadeset i četiri časa nakon noći dvostrukog ubistva (Elizabet Strajd i Ketrin Edouz), kada se vest o ovom događaju već raširila ulicama Londona. Danas se jedino već pomenuto pismo Iz pakla smatra autentičnim pismom ovog ubice, dok se druga dva otpisuju kao šala lokalnih novinara u pokušaju podizanja tiraža.

 

Osumnjičeni

Na listi osumnjičenih svakako je najpoznatiji unuk kraljice Viktorije, princ Albert Viktor. Znalo se da su mu prostitutke omiljeno društvo, koje ga je na kraju koštalo i života; umro je od sifilisa, u najgorim mukama. Čak je i jedna od žrtava, Meri Keli, neko vreme radila u njegovoj kući, što je samo podgrejalo već postojeće sumnje.

No, naravno, kao prestolonaslednik, nikada nije ispitan. Kako bi se uklonila sumnja sa kraljičinog unuka, drugi osumnjičeni bio je kraljičin doktor, Ser Vilijam Gal, ali je sa ove liste ubrzo uklonjen, usled nedostatka dokaza. Zatim, sumnja je pala na američkog doktora, Nila Krima, obešenog zbog ubistva prostitutke 1892. godine. Po nekim pričama, on je u svojim poslednjim rečima izjavio da upravo on stoji iza Trbosekovih ubistava. Džon Pajzer, obućar iz Londona, za koga su očevici tvrdili da se svađao sa Eni Čepmen, jednom od žrtava, baš na mestu zločina. Džejms Mejbrik, trgovac iz Liverpula, koji je u svom dnevniku detaljno opisao sva ubistva, potpisujući se kao Džek Trbosek. Zatim, Fransis Tambleti, nadrilekar iz Amerike, koji je u novembru 1888. godine uhapšen i terećen za ubistva, ali je ubrzo po puštanju uz kauciju pobegao u Sjedinjene države. Dalje na listi našli su se i umetnik Volter Sikert, zatim serijski ubica Džordž Čepmen, kao i Vilijam Bari, obešen 1889. za ubistvo svoje žene.

Najveće otkriće u slučaju, međutim, desilo se tek u septembru 2014. godine. Naime, biznismen Rasel Edvards, koji se godinama amaterski bavio slučajem, došao je putem aukcije u posed šala koji je pripadao ubijenoj Ketrin Edouz. DNK potomaka od više od stotine osumnjičenih upoređivan je sa genetski materijalom izdvojenim sa ovog komada odeće, pri čemu je pronađeno savršeno poklapanje sa poljskim Jevrejinom po imenu Aron Kosminski. Kosminski je bio među najsumnjivijima policiji u doba ubistava; opisan je kao paranoidni šizofrenik koji prezire žene. Uprkos tome što je identifikovan od strane svedoka, policija nije imala dovoljno dokaza za optužnicu, ali je ipak zatvoren u mentalnu ustanovu u kojoj je ostao do smrti. Da li to znači da je misterija konačno rešena?

Na ovo pitanje teško je dati odgovor, jer mi nešto govori da javnost nije spremna da tek tako odustane od ovog slučaja. Koliki je opseg fascinacije ovim čuvenim ubicom, može se zaključiti iz sledećeg. Snimljena su dvadeset i dva filma sa Džekom Trbosekom u glavnoj ulozi. Sedamnaest knjiga bavi se njime kao centralnom temom, dok se u preko sto pedeset opisuju njegova ubistva i spekuliše o njegovom identitetu. Četiri televizijske serije, devet stripova i deset video igara odvešće vas u ulice Vajtčepela, u lov na ovog ubicu. Milioni dolara potrošeni su na dugogodišnje istrage vođene od strane različitih pojedinaca koji su čitave živote posvetili ovom slučaju. Ipak, ja ću svoje poverenje za sada pokloniti nauci i dati glas Kosminskom. Ali, sve mi se čini da ovo nije poslednje epohalno otkriće, niti poslednja vest o našem čuvenom ubici… Vreme će pokazati.

Dragana Stanić

Komentari

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri. Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova. Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade. Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi...

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.