Pronađi vremena za sebe

Uvijek sam govorio da je organizacija ključ uspjeha, jer ako nisi dobro organiziran, previše vremena gubiš na gluposti. Dio vremena izgubiš na prazan hod, dio na zapreke koje neplanirano iskrsnu, a jedan pak komadić ode i zato što… Da, zato što mi se u tom trenu zaista ne da obaviti nešto što bih trebao, pa to odložim za kasnije. Dočeka me ta ista obaveza na kraju dana, nakon što je dugo bila smetnuta s uma. Tada se hvatam kako počinjem lagano paničariti jer se približava kraj dana, a ja još imam neizvršenih obaveza.

Jučerašnji dan bio mi je isplaniran do najsitnijeg detalja. Planirao sam nakon posla konačno otići s fotićem u grad. Sjesti na klupicu u jednom od parkova i fotografirati prolaznike, pse, mačke, stabla… Sve što bi mi u tom trenu bilo u vidokrugu. Bila je to lijepa ideja i zaista sam želio tako provesti poslijepodne. Bio je lijepi, sunčani dan. Već sam prestao nositi jaknu i uskočio u kratke rukave, pa zašto ne bih malo odmorio na osunčanoj klupici čineći ono što me veseli? Zaista, zašto ne? Bio bi to savršen spoj ugodnog s korisnim.

Dan se ipak odlučio razviti nešto drugačije. Iscrpljujućih osam sati posla na meni je ostavilo trag. Izašao sam i zaputio se prema gradu samo da bih sjeo na tramvaj i odvezao se doma. Divno poslijepodne provedeno u parku zamijenio sam odlaskom doma jer me čekalo još toliko stvari koje moram obaviti. Nisam imao snage boriti se s fotićem i podešavati postavke na njemu kako bih dobio najbolje fotografije. Ne, zapravo sam imao snage. Samo nisam imao volje. Nije mi se dalo.

Zato sam otišao doma i poslijepodne proveo na kauču. Izležavao se i na pola spavao. Ustajali zrak još me više uspavao, pa su i druge obaveze koje su me čekale jednostavno dodane na listu. „Dobio sam se“ tek negdje pred večer. Pogledao sam na sat pri čemu me oblio hladan znoj. Bilo je već osam i pol, a ja od kad sam otišao s posla nisam ništa napravio. I sve me to čekalo…

Na brzinu sam pripremio večeru, krenuo pisati članak, negdje po putu se istuširao, pročitao par publikacija, sredio nešto fotki…. I već je bilo jedan u jutro. Dobro i što se sad tu može, fotkati ću sutra. Zaista, otići ću nakon posla u taj prokleti park i izgubiti par sati u njemu. Osim što neću. Ne mogu. Sutra poslijepodne imam druge obaveze. Dobro, onda možda prekosutra. Joj ne, tada imam dogovorenu kavu. A ako uzmem fotić na kavu? Ne… Neće mi se ni prije ni poslije dati šetati gradom. I tako moje slobodno poslijepodne mogu objesiti mačku o rep.

Ne znam kada će se pružiti nova prilika i hoće li uopće. U ovom modernom svijetu pronaći par sati za sebe postaje gotovo nemoguća misija. Upravo zato ih i nema smisla tražiti. Treba ih stvoriti. Stvori si slobodno poslijepodne. Uradi danas sve što si planirao. Dodaj još jednu obavezu koja je na rasporedu sutra. Nešto sitno, nešto što ne troši puno vremena. Tako iz dana u dan. Malo po malo. Postavi prioritete. Riješi najvažnije stvari i onda još pokoju sitnicu.

Sjeti se da ćeš u danu naletjeti na stotine problema. Nikada ništa neće ići kako je zacrtano. Uvijek će nešto krenuti krivo. Da, sasvim je normalno da zbog toga izgubiš volju. Da ti se više ne da “odraditi” dan do kraja. Ipak, je li zaista vrijedno odustati? Od bilo čega? Od sebe i vlastitog mira? Baš tada, kada ti se ništa ne da, trgni se i pronađi vremena za sebe. Napravi nešto što se ne uklapa u tvoju svakodnevnicu, kao moje nikada ostvareno fotkanje prolaznika. Učini to, iako ti se ne da.

Na kraju će ti biti drago. Imati ćeš ispunjeni dan i osjećati ćeš se bolje. Ne izvlači se da nemaš vremena. Imaš, samo nemaš volje. Misli na sebe i svoj mir. Misli na svoju vlastitu sreću. Pronađi vremena za sebe, svoju oazu mira u danu prenatrpanom obavezama. Planiraj, ostvari, uživaj.

Alen Bjelopetrović Dax

 

Komentari

Alen Bjelopetrović

A. B. Dax je znanstvenik u nastajanju, ilitiga magistar kemije trenutno na doktorskome studiju. Ono malo slobodnog vremena što imam najčešće provodim s olovkom u ruci  bacajući misli na papir kako bi bar malo rasteretio skoro pa preopterećeni mozak. Ponekad uzmem fotoaparat u ruke i lutam po Pulskim šumama tražeći napuštene i skoro zaboravljene tvrđave dozvoljavajući im da me odvuku u neki drugi svijet, u neko vrijeme koje je odavno iza nas.

You May Also Like

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Bol, Lisa Gardner,bibliomanija, Ana Čaić Blažević, APortal,majka, dijete