Hajde stani na trenutak; uzmi ove dve reči pa ih premeći malo po prstima ili ih prevali par puta preko usana. Šta ti prvo padne na pamet? Karijera? Brak? Bogatstvo? Slava? Vidiš li samo jednu tačku u budućnosti kojoj težiš ili ti se, kao meni, razbije i razgrana u stotinu pravaca, poput vinove loze, pa ne znaš gde bi pre?

Nešto od svojih težnji sigurno već u startu otpišeš, pa ih smestiš u fioku sa pustim snovima. Jer valja biti realan, zar ne? Međutim, kad već kreneš u tom pravcu, teško je zaustaviti se. Razum se probudi, pa ti najednom unapred postavlja hiljadu mogućih prepreka i primedbi. Javljaju ti se silna strogo odrasla pitanja. Koliko mi je to uopšte potrebno? Kako ja to tačno mislim da ostvarim? Odakle mi vremena i snage? Vredi li zaista toliko? Na kraju se uljuljkaš u naučenu zahvalnost već stečenim i ubediš se da ti zapravo ništa ne fali tu gde jesi. I to je super, svaka čast! Ali, zar to znači da sad treba da staneš? Da prestaneš da sanjaš i da želiš?

Odmah ću ti reći, ja nešto ne verujem u previsoke ciljeve.

Možda zato što se to kosi sa mojim uverenjem da u svakom leži poneko zrno čarolije. Koliki to cilj uopšte mora biti da bi bio previsok? Daj mi bar neku meru. Možda dostižnost? To je ona poželjnost koju ti društvo nameće kad sanjaš. Ali ko osim tebe može da zna šta je za tebe dostižno? Pa onda taj imperativ zahvalnosti…

Od tebe se očekuje da budeš zahvalan na svemu što imaš i da ne tražiš više. Zar želeti još znači da si nezahvalan? I kome to tačno treba da se zahvaljuješ, osim sebi samom? Evo ti moja priča o ciljevima.

Jednom sam se zarekla da ću zauvek otići iz grada nad kojim uporno nisam pronalazila svoj komadić neba. Ništa posebno, znam, osim što sam imala svega trinaest godina i nisam videla dalje od svog nosa. Pa sam srednju školu upisala u varošici o kojoj nisam znala ništa, tridesetak kilometara dalje i četiri godine jutrima putovala u taj neki drugi svet. Tek sa najavom punoletstva sam uspela konačno da spakujem svoje snove u kofer i par kartonskih kutija i odvažim se da zaista odem. U Novi Sad, razume se. Koji sam do tada posetila zvanično samo jednom, iako sam ga uz Balaševića upoznala mnogo ranije i zaljubila se kao nikad. (I, naravno, izbrojala sam korake u čuvenoj Dositejevoj.)

Bila sam donekle uzoran student filozofskog fakulteta prve dve godine. Kad kažem uzoran, mislim redovan. Onda je valjda mladost uzela svoje pa sam na dve i po potpuno zaboravila da ja zapravo studiram.

Bila sam (uslovno rečeno) apsolvent već neko vreme kad sam shvatila da su moje kolege diplomirale, a ja sam položila svega tek polovinu ispita. I znaš šta sam uradila? Otišla na par kafa, sakupila sve skripte i zatvorila se u moj mali iznajmljeni stan u Drapšinovoj na tri meseca. U naredna dva ispitna roka očistila sam treću i većinu četvrte godine. U roku od šest meseci prijavila sam diplomski rad. I početkom sledeće godine sam diplomirala. Ništa na mufte, ništa na lepe oči i ni sa jednom ocenom manjom od osmice. Znaš zašto? Zato što sam tako odlučila. Zato što je sve moguće kada odlučiš.

Od svoje dvadeset druge godine se samostalno izdržavam. Nijedan posao mi nije bio ispod časti. Jednom sam četiri meseca radila dva posla istovremeno, na nogama od osam ujutru do devet sati uveče, bez slobodnog dana.

U dvadeset šestoj sam se prvi put prijavila na književni konkurs i osvojila prvo mesto i nagradno putovanje u Rim. Ipak, neko drugi je umesto mene otputovao, da bih ja mogla da platim kiriju za stan. U trideset prvoj sam se prijavila na drugi književni konkurs, ovde, na ovom portalu i pobedila. Tako je i nastala ova kolumna koju ti pišem. Iako mi je nekada delovalo nezamislivo da bi moje pisane reči negde mogle biti objavljene. I znaš šta još? Ustala sam od svakog stola gde je prestala da se služi ljubav, iako mi je srce neretko ostajalo na poslužavniku, posred tog stola još dugo kasnije.I preživela sam. I iznova volela i verovala. Nikada nikom nisam dozvolila da mi soli pamet, niti da me ubedi da zna šta je najbolje za mene. Čak sam se i poprilično inatila.

Sve što su rekli da ne mogu ili ne umem- sve sam redom uradila.

Prošle godine sam posle deset godina otišla na more i zarekla se da ću dok sam živa letovati svake godine. I evo, budi mi svedok da hoću. Nije mi neka priča, znam, ali ne brini, tek je u nastanku. Sledeće godine u ovo vreme držaću svoju knjigu u rukama. Do poslednjeg daha, sasvim sigurno, napisaću ih na tuce. To će biti moje zanimanje i hobi i razonoda, sve dok od toga ne budem živela i zarađivala.Jednom ću imati i kuću na moru i voziću nezgrapno veliki auto naspram mene ovako male. Hoću, iako trenutno živim u iznajmljenom stanu i nemam položen vozački. Život ću provesti sa dečakom što nosi zvezde u očima, koji će me i tokom najjačih oluja čvrsto držati za ruku. Živeću ljubav koju sanjam, ni manje ni više. Decu ćemo uspavljivati pričama o avanturama Harija Potera i učićemo ih da prigrle čaroliju koju nose u sebi. I obići ćemo svet jednom, makar kao penzioneri, brodom ili avionom; slikaćemo se svuda kao klinci, blago opijeni od nekog italijanskog ili španskog vina. Krenućemo možda baš od Rima i stići ćemo svuda: u Pariz, Barselonu, Amsterdam, London, Minhen, Njujork, Moskvu, Cirih, pa i u Sidnej, Peking, Tokio, Havanu, Nju Delhi, Rio de Žaneiro, Johanesburg…

Jesam li nerealna, naivna, neskromna? Sigurno da jesam. Pa šta?

Znaš li da je Henri Ford nekoliko puta bankrotirao pre nego što je osnovao svoju čuvenu multimilionersku kompaniju? Volt Dizni takođe; čak je jednom dobio otkaz, jer su mu rekli da je nedovoljno maštovit. Ajnštajn je izbačen iz osnovne škole i ocenjen kao mentalno onesposobljen i antisocijalan. Fredu Asteru su govorili da nema talenta ni za pevanje ni za glumu. Čarlija Čaplina su na desetine puta odbijali govoreći mu da su mu nastupi besmisleni. Sidniju Poitieru su govorili da bi najbolje bilo da se okuša kao perač sudova. Prva knjiga Stivena Kinga odbijena je trideset puta. Džoan K. Rouling je prvu knjigu o Hariju Poteru napisala dok je radila kao sekretarica; bila je depresivna, razvedena i samohrana majka. I odbili su je četiri puta. Prva knjiga Džeka Londona odbijena je čak šest stotina puta. Umetnost Kloda Monea bila je ismevana širom Francuske. Elvisu Prisliju su savetovali da odustane od muzike i bude vozač kamiona. Bitlsima je na početku karijere rečeno da loše zvuče i da gitare nisu više u modi. Betovena su njegovi učitelji smatrali beznadežnim, uvereni da nikada neće komponovati nešto vredno slušanja. Majkl Džordan je bio izbačen iz svog srednjoškolskog košarkaškog tima. Jesu li i svi oni bili nerealni, naivni, neskromni? Naravno da jesu i hvala im na tome.

Ako već možeš da biraš sa kim ćeš se porediti, probaj da se porediš sa onima koji su uspeli.

Ono što odlučiš da možeš, to ćeš nesumnjivo i ostvariti. Uzmi sad ponovo te dve reči iz naslova, pa se poigraj sa njima. Zar ti ne dođe da ih zgužvaš i baciš u neku kantu? Jer, previsoki ciljevi zapravo ne postoje, toliko je jednostavno. To je sve što sam htela da ti kažem. Zato sanjaj veliko i naširoko i ne slušaj kad kažu da nećeš uspeti. I jednog dana, obećavam ti to, srešćemo se tamo negde među ostvarenima i neprikosnovenima; poznaćemo se po detinjem duhu i plamenu u očima koji ne jenjava.

Neću da ti se zaklinjem, jer se kunu samo oni koji ni sebi ne veruju. Ja ti dajem svoju reč. Nemoguće je samo ono što ne pokušaš, kao što je izgubljeno samo ono čega se odrekneš. I nemoj to nikada zaboraviti. Jer, u tome je zapravo jedini trik…

Dragana Stanić

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri.

Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova.

Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade.
Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi…

Komentari

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.