Priča mog poroda kreće otkrivanjem trudničkog dijabetesa. Kod te dijagnoze doktori ne dozvoljavaju da se prijeđe termin poroda zbog mogućih komplikacija za bebu. U prijevodu, ako ne rodiš do tad, mi ćemo te “natjerat”. Svima poznatije kao inducirani porod. A što me tog bilo strah… uf!

Indukcija je ubrizgavanje hormona oksitocina u venu koja potiče umjetne trudove. Takozvani “drip”. Može se još potaknuti prokidanjem vodenjaka (kako to privlačno zvuči) ili gelom. Takvi, umjetno izazvani trudovi su bolniji, jači i neprirodnijeg ritma od pravih.

Počela sam se raspitivati o tome i sve više padala u očaj. Nakon trudnoće bez povećih problema, nadala sam se da će priča oko poroda ići u istom smjeru. Ono što sam ja čitala/čula su bile priče žena izmučenih indukcijom i preko desetak sati, da bi na kraju ipak završile na carskom rezu jer nije bilo nikakvog pomaka. Eto, to si nikako nisam željela.

Čitala sam hrpu savjeta kako pokrenut prirodne trudove. Čaj lista maline, hopsanje na pilates lopti i meni “najdraže” hodanje po stepenicama. Znači svaki korak na slijedeću štengu bio bi sve teži i mučniji. Kako će ovo imati ikakvog utjecaja kad su tri stepenice plafon mog penjanja? 25 extra kg kojih sad nosim otežavale su kretanje maksimalno. Svakim slijedećim korakom imala sam osjećaj da beba lagano proviruje van. Kosti pucaju.

A trudova ni na vidiku. Sex! Tokom sexa tijelo oslobađa oksitocin a i sama sperma ima pozitivni učinak na “otvaranje”. Mužić je gledao previše američkih filmova pa se uplašio takvih akcija. One fore, kao, da ne lupa bebicu po glavi. Pokušavala sam mu objasnit da je to nemoguće, al tvrdoglavo muško, pas mater!

Datum zakazanog termina indukcije se opasno približio. Dogovorili smo s kumovima projekt “šetnjom do trudova”. Otišli smo u Grad mladih iliti popularnije Pionirac. Gegali smo se dobra tri sata u komadu. Nikakvog pomaka.

Došla sam doma isfrustrirana i nervozna. Svi su me pokušavali oraspoložit’ al’ znate kak’ to ide. Vi znate kak’ je vama i nitko to ne može razumjet’ niti vam olakšat’. No lijepo je da se trude. Stalo im je.

Tu večer sam legla spavat’ i oko ponoći me izbacio iz kreveta neočekivani osjećaj. Beba se okrenula za 180 stupnjeva. Njeni dotadašnji udarci nisu bili nimalo nalik ovome. To je to! Krećemo! Pupak koji se od siline rastezanja kože izvrnuo prema van tokom trudnoće, sad se usukao unutra. Znala sam da se nešto bitno desilo. Jedino kaj nisam znala da neću rodit’ tak brzo kak’ sam si ja mislila. Zaspala sam.

Oko 6 sati ujutro probudili su me nekakvi grčevi u trbuhu. Ležala sam tako još neko vrijeme i pratila da li si ja to samo umišljam. Ne- ne, ovo su stvarno trudovi. Digla sam se, otišla otuširat, depilirat i pripremit se za bolnicu. Kad sam bila gotova, probudila sam muža, rekla mu da skuha kavu, bliži se “the moment”.

Iskočio je iz kreveta ko da ga je neko spičio vilama. “Samo polako, ne mislim žurit’ u bolnicu”, rekla sam mu. Ako sve bude u redu, namjera mi je bila krenut’ prema rodilištu tek kad trudovi budu na 5 minuta. Šta god to značilo. Nisam znala kad to očekivati, iskustva bivših rodilja su raznolika. I tako mi sjeli pit’ kavu. Skinuli smo aplikaciju mjerača trudova i pratili situaciju. Da, to postoji! ( Moja baka je isto bila zatečena.)

Tad sam napravila kardinalnu grešku. Obavijestila sam mamu i svekrvu da je krenulo. Također sam javila frendicama u grupni razgovor da drže fige. Znači, mobitel mi nije prestajao zvrndat’. Od dobrih želja do pitanja na koliko su minuta trudovi. Skakutala sam na pilates lopti, stvarno je lakše! Nadala sam se istome u bolnici. (Hahahaha)

Negdje oko 13h, trudovi su se prorijedili. Lagano izmorena, zaspala sam na kauču. Bio je to najslađi san ikad! (Slijedeći put kad ću spojit tri sata sna bit će negdje za godinu dana.) Budim se oko 16h a mobitel gori. 353 poruke i 800 poziva. Svi su zabrinuti kak’ su trudovi samo odjednom stali. Nagovaraju me da idem u bolnicu, da nešto nije u redu. Bacam se na Google, provjerim svoju situaciju i vidim da je moguća i normalna. I dalje nema trudova. Okolina mi stvara pritisak i paniku. Ispituju me jel osjetim bebu. Hmm…

Tek sam se probudila, ošamućena sam, izgubljena u vremenu i prostoru. “Ne znam. Ovaj tren ju ne osjetim.” Počinju raznorazne dijagnoze. Popuštam, jer ipak mi je dobrobit mog djeteta na prvom mjestu. U suzama ulazim u auto i bodrim se: “Sve će bit ok. Doktori će ustvrdit’ da je sve u redu i pustit’ će me doma. Prenatrpane su im bolnice, sigurno sam večeras u svom krevetu.” (Primijetili ste već da mi u životu sve ide po planu, jel?) Putem, osjetila sam par udaraca pod rebra i u mjehur. Huh! Lakše mi je odmah.

Stižemo. Muž vuče kofer, ja sebe. Zvonimo na vrata koja ubrzo otvara “simpatična” sestra. “Izvolite?” Veli ona, cupkajući na vratima. Ispričam joj situaciju, da sam imala trudove i sad više nemam. “Dobro, i po kaj ste vi sad došli?!” pita me cinično.

Došlo mi je u tom trenu da okrenem par brojeva i dam im nadrkanis tetu na telefon da ih pita isto pitanje. Da ne bih ispala glupa, kažem joj da nisam sigurna dal’ osjećam bebu. Kreće kaos. Muža u trenu više nije bilo. Vode me u ordinaciju. Dotrčava mlada doktorica zabrinutog izraza lica i momentalno radi ultrazvuk. Bebi srce kuca! Sad možemo laganini na druge pretrage. Ležim, spojena na ctg, gledam u zid pred nosom i plačem. Pokušavam bit suptilna pred doktoricom i sestrom al mi ne ide. Obraća mi se, sad nasmiješena, blaga doktorica: “Sve je u redu. Ali obzirom da niste sigurni da osjećate bebu, najbolje bi bilo da ostanete noćas tu.” “Jel to baš nužno?” Pitam dok mi suze klize jedna za drugom niz obraze. Nisam htjela ovako. Ne mogu se doma namjestit’ za spavanje, kak ću tu u ovom krevetu iz 18. stoljeća? Bila sam neutješna a doktorica nepopustljiva. “Ionako ste sutra naručeni da dođete. Bolje je da vas imamo na oku”.

Smještaju me u sobu s četiri kreveta. Praznu. Super, mislim si. Sad mogu tulit’ na miru. Kako to biva u kriznim situacijama, ostala sam na 2% baterije na mobitelu. Pas kosti! Najbliža utičnica je metar iznad kreveta a punjač nedovoljno dug niti da zadavim sljedeću osobu koja mi uđe u sobu. Neprimjetno, došuljali su se trudovi. Ležala sam u krevetu i mjerila ih s rukom u zraku da bi faking kratki punjač držao mobitel na životu. (Jel još nekom idu na nerve kratki punjači??) Da spomenem, cijeli dan sam pojela samo malo juhe prije popodnevnog spavanca. (Onog najslađeg ikad, ah!) Dok ste u trudovima vam nije na kraj pameti hrana a u bolnicu sam stigla taman iza večere.

Kako su trudovi postajali jači i češći, bilo je sve bolnije durat ih ležeći. Hodala sam po sobi ko Baltazar. Otvaraju se vrata, došla mi je cimerica. Pao mi je mrak na oči. Kako je već bilo oko 22 h žena si je htjela odspavati. Kak da sad tu hodam, čučim, protežem se, stenjem, režim… Otišla sam se otuširat’. To je poseban doživljaj. Uđeš u kupaonicu. Propuh vuče na sve strane. Par tuševa, par wc-a. Smrzla sam se k’o ona stvar, koja će se uskoro rastegnut k’o pračka.

Vraćam se u sobu. Cimerica spava. Legnem se. Dignem se. Ne mogu izdržat bol ležećki. Sestra mi je rekla da ju zovem kad trudovi budu svake 3 minute i tako bar sat vremena u komadu. Napokon dočekala! Pita ona koliko u prosjeku traje jedan trud. Skoro minutu, kažem joj. “Zovite kad budu barem po minutu i pol svaki.” “Molim?!” Mislila sam da ću krepat’ već sad a poroda još ni na vidiku.

Jedan sat iza ponoći dolazi sestra po mene i vodi me na pregled. Već sam dosta izmorena od trudova i nema kaj me ne boli. Sjesti na ginekološku stolicu bila je noćna mora. Bojala sam se toliko raširit’ noge jer sam imala osjećaj da ću ko picek puknut’ po pola. Doktorica gura ruku do lakta u moj sveti hram. Lampicom si osvjetljava pogled valjda do krajnika. Otvorena 4 cm. (Još 6 do cilja) To je prva stvar na koju me nitko nije pripremio vezano za porod. Kol’ko sam otvorena?

Ne znam zašto sam naivno mislila da oni to odokativno mjere a ne k’o da sam bubanj za tombolu pa unutar mene izvrću kuglice. Osim što boli, kasnije u boxu, svaki doktor koji se nađe u blizini će vas malo pročačkat’. (To im je valjda profesionalna deformacija. Ono, umjesto rukovanja).

Dobila sam normabel. Kaže doktorica ako su lažni trudovi, stat’ će a usput će pomoći mišićima da se opuste. Normić me tjera spavat a trudovi m ne daju ležat. Cimerica hrče. Uzimam mob i punjač i izlazim na hodnik. Našla sam utičnicu pokraj nekakvih vrata. Tu sam naslonjena na kvaku stojećki spavala između trudova. I tako do 5 ujutro kad je nastala panika…

Mama iz hooda

Čitaj još...

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.