Ispada da ako se nisam napatila – nisam ništa ni postigla ili sam postigla malo, sasvim malo, kao da mi je palo s neba i to nešto se tu samo od sebe stvorilo?

Zbog čega tačno se ne radujemo tuđem uspehu, jer je, eto, osoba uspela u nečemu, onako lagano?

Zašto onaj koji se školovao u mukama i novcem do kojeg su roditelji jedva dolazili – dobija na težini zbog te činjenice?

Zašto osoba koja je prebolela teške bolesti se gleda nekako blaže u odnosu na one koje nemaju to iskustvo?

Ili ono kad kažu – a lako je njoj, ta se nije napatila, sve dobila na pladnju! Ili u prevodu – jebe se njoj!

Zašto ona koja dobije na pladnju sve – gleda se nekako ispod oka u odnosu na onu koja propiša krv da dobije to isto ili čak manje?

Razumete li šta želim da kažem?

Pitam se – kakav smo to soj?

Naš narod obožava patnju. Naš se narod pali na patnju.

Mnogi ljudi ne znaju funkcionirati ako se ne pate. A onda uz tu patnju vole i da pričaju o toj istoj patnji.

Često razmišljam o tome kako se ne vrednuju reči i/ili dela, nego osoba koja je izgovorila ili učinila nešto. Njen se slučaj stavlja na vagu i što se više napatila, teži je i slučaj.

Možda stvarno nemamo sve iste šanse, možda se neke stvarno namuče više od drugih, ali to ne sme da umanjuje uspeh onih koje se, eto, nisu napatile da bi stigle do tog nekog cilja koji su same sebi zacrtale.

Na ovim prostorima ljudi imaju mnoge fetiše, a jedan od poznatijih i jačih je – kuknjava. I takmičenje kome je teže i gore u životu. Takmičenje u jadu i bedi. Takmičenje u patnji. Takmičenje u kukavelju. Takmičenje u – ko je više govana pojeo, jer ga, eto, život nije mazio.

To takmičenje ne daje pobednike. Nikad. I nikakve.

Uvek sam sklona čak umanjiti sranja koja mi se dese i uvek mislim da je, ustvari, drugima teže i gore nego meni. Takva sam oduvek. Kad sam bila mala, imala sam dosta puta upale ušiju i nisam plakala, nego su mi moji pričali da se samo uhvatim za uši šakama i kažem ‘auuuu, al ovo boliiii!’ Čak i tada sam bila valjda sklona umanjivanju sopstvene muke i bola i to je ostalo do danas tako. Princip je taj, primenjujem ga i dalje. I još uvek mislim da je drugima gore nego meni. Uvek sam u tripu da sam dobro prošla. I teško mi je da dam bilo kakvu procenu oko toga jesam li se napatila u životu il’ nisam.

I zato izbegavam ljude kojima je kuknjava stil. Vuku me prema dole, a to neću. Neću da sam dole. Kukaj, al’ ne meni.

Bežim od ljudi koji su u stilu ‘aha, straaašno šta ti se desilo, al’ de da čuješ šta se MENI desilo!’

I uvek su glasnije upravo te koje kukaju, koje su gore prošle, koje su se napatile k’o Isus. Ove kojima je dobro – one ćute i žive život.

I jebem vam svima tu stalnu potrebu da kukumavčite okolo o svojim patnjama, bolovima, bolestima, jebadama kojekakvim.

Život me naučio, a i sama sam sebe naučila, da tuđa kuknjava jebeno nikog ne zanima. Nemojte to da radite. Dosadni ste. Izuzetno ste dosadni s tim svojim pizdarijama i ne menjate ništa. To čak nije ni pitanje onoga kao – idem to reći i izbaciti iz sebe i olakšati si stanje, ne. To je patologija i od toga treba da se beži.

Neću da me se procenjuje kroz moje patnje i padove i sranja.

Ne želim da me se vrednuje kroz patnje koje prolazim ili još bolje – kroz patnje kroz koje ne prolazim, za koje ne znam i sretna sam što ne znam.

Jer – ja nisam moj bol.

Ja nisam moja patnja.

Ja nisam moja bolest.

Neću da procenjujem druge oko sebe kroz njihove patnje i padove i sranja.

Čuvam sebe, svoje živce i zdravlje i ne dozvoljavam da me se obgrli i da se za mene lepe ljudi-vampiri kao pijavice. Ne i ne.

Dragana za Lolamagazin.com

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.