Zamisli čudesni sjaj meteorske kiše posut po modrom ponoćnom nebu… Eto, to je naša ljubav bila. Zamisli promrzli, beživotni beton iz čije pukotine niče cvet neobične boje. Zamisli duboki, nemirni okean i grč u svakom mišiću koji ti drži glavu iznad vode, a onda najednom ugledaš kopno. Nije moglo da prođe bez nas, veruj, sve i da sam rođena u nekom tamo Parizu. Možeš li da me razumeš?

O njemu ne pričam, jer ga ne umem objasniti. Ni tebi, a ni sebi. Gde je on? – pitaćeš iz prve. Posumnjaćeš, podsmevaćeš mi se krišom, žalićeš me zbog moje naivnosti. Jer su te naučili da veruješ da su zajedno svi oni koji se vole. Zar se volite? – nastavićeš. I ja ću opet ućutati, nevoljna da vodim borbe unapred izgubljene. Znam da mi poverovati nećeš.

Nije mi obećao ceo svet. Obećao mi je život.

Dao mi je reč da nijedno sutra ne može doći bez Nas. Da ga je sve vodilo meni, jedinoj pravoj. Da se ja ne preboljevam, ne zaboravljam, da ja naprosto ne prolazim. Da sam dala smisao čekanju i traženju. Bio je san o sreći. Bila je uspavanka o jednoj kući izvan grada, sa velikim dvorištem i ljuljaškom za dvoje. Bili su gradovi na mapi sveta koji su čekali naše korake. I ti si poverovala? – pitaćeš tonom odraslijeg, pametnijeg, razumnijeg. Nisam, zapravo. Nisam poverovala. Uzela sam to kao jedinu istinu koja se važi. Kao meru po kojoj ću doveka vagati šta jeste, a šta nije stvarno. Kao odrednicu za to šta sve jedno srce ume i može.

Mislićeš da se šalim, ili da sam potpuno sišla sa uma. Ali, gde je onda on? – začuću opet. Negde drugde, reći ću ti zamišljeno. Jer, koliko dugo može meteorska kiša trajati pre nego što je proguta dubina neba? Koliki životni vek može imati cvet koji nikne posred asfalta?

Jeste, čudesa mi je obećao i retko koje je ostvario.

Kad je odlazio, osetila sam kako sa sobom odnosi delove mene kojih se nikada živa ne bih odrekla. Tad sam spoznala i svoju novu meru za bol, jedinu nepogrešivo tačnu. I volela bih da je sve lagao. Veruj, lakše bi bilo. Smestila bih ga u neki tamni ćošak duše i nazvala mangupom, zlotvorom, ništarijom. Onda bi bar samo moj ponos bio taj koji treba da zaceli. Nevolja je, vidiš, što ja znam da je bilo stvarno. Da smo se borili dokle god smo mogli. Da bih, da nije on prvi otišao, to učinila ja ubrzo kasnije. Jer nekad je i borbe previše.

Jer nekad ljubav prosto nije dovoljna, ma kakva to ljubav bila. Shvataš li sad zašto nisu zajedno svi koji se vole? Razumeš li važnost pravog trenutka?

Bilo je vanvremenski i bilo je jedino što postoji na svetu. Ali je bilo i neizdrživo, prejako i uzavrelo od strasti. Bilo je ludački i slepo, vrtoglavo i nerazumno. I dugo mi je posle trebalo da se vratim natrag na zemlju. I dalje me živa sećanja katkad trgnu i rasplaču i obore na pod, iako već neko vreme živimo sasvim odvojene živote. Mada njegove ptice još uvek ponekad prolete kroz moje oblake. Ali našu ljubav uglavnom prećutkujemo i živimo kao da nije ni bilo.

A sva ona obećanja, pa… Nije li jednaka odgovornost na onome koji poveruje kao što je na onome ko ih daje? On bi ti možda rekao da sam i ja obećala svašta. Ili ne bi, jer me nikada ne bi odao.

On bi pustio da ispadne krivac, samo da ja nastavim da živim u ubeđenju da ništa zgrešila nisam. Jer lakše je tako, zar ne? Uvek je kriv onaj ko odlazi i uvek je bezgrešan onaj što je ostavljen, tako beše? Obrni, okreni…

Žaliću dok me bude što nisam dobila taj život iz obećanja

Noću, kad sve zamre, naprezaću se da čujem odjeke i prigušene osmehe iz nekih paralelnih života u kojima smo uspeli. Gde mu sedim u krilu dok listamo fotografije sa poslednjeg letovanja. Buni se što ga budim prerano, pa mi prašta uvlačeći me nazad u našu tvrđavu svu od čaršava i snova. Čeka me na uglu u kolima samo da mi kaže da me danas voli kao nikad. Sklanja mi kosu iza uha dok čitam moje glupave romane. Kikoće se dok mu smrtno ozbiljna objašnjavam da je malo falilo da se propustimo tek tako… U mislima ću bežati u onu kuću izvan grada; useliću u nju i jednog psa da drema na tremu, a posred zadnjeg dvorišta smestiću veliku šarenu ljuljašku za dvoje. I ne pitaj me kako, ali znam da će i on katkad tamo svraćati. Jer se još uvek volimo. Iako, eto, nismo zajedno. Vidiš, to je obećanje koje je odavno trebalo da prekršimo. A jedino smo njega, izgleda, uspeli da ispunimo oboje…

Dragana Stanić

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri.

Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova.

Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade.
Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi…

Komentari

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.