Lažna prijateljstva

Kroz život sretneš mnoge ljude. I dobre i loše. I prave i pogrešne. Neki pronađu svoje mjesto u tvom životu ili ih ti sama naguraš u njega kako bi imali svoju ulogu. Neki ne. Ponekad napraviš pogrešne izbore pa odabereš pogrešnog glumca za ulogu koju mu dodjeljuješ, ponekad napraviš pravi izbor. I to je u redu. To je život.

No dese se ti neki ljudi, ti neki posebni, ti neki veliki, da bi trebalo da ustaneš kada im spominješ ime, koji ti otmu dio srca samim svojim postojanjem. Oni što im se diviš, oni što ne znaju koliko su veliki i koliko vrijede. A valjda i to tako treba, da ne znaju, da nisu svjesni svoje vrijednosti jer da jesu izgubila bi se ta posebnost koja je ovako tako prirodna i lijepa.

Ja sam čudna osoba. Lako prilagodljiva, lako se mogu stopiti u bilo koje društvo, bilo koje generacije, interesovanja ili opredjeljenja. No, opet, ja nemam svoje društvo. Ni u jedno nisam ja “upala” pa da sad imam svoju ekipu. Znate na šta mislim, na ona društva gdje su pravi prijatelji. Nešto poput četvoročlane ekipe iz serije Sex i grad. Nešto poput prijatelja iz serije Prijatelji i tako to.

No ne, ja nemam svoje društvo. Ja nemam čak ni puno prijatelja. Poznanika da, ali ne i prijatelja. Kad se osvrnem iza sebe, ne sjećam se da sam ih kad i imala. Uvijek sam mislila da je problem u meni. Da nisam dovoljno dobra ili da jednostavno nemam to nešto što ljudi vole da bi me željeli za prijatelja. No onda sam odrasla i opametila se. Shvatila sam da ljudi hrle samo ka onome od čega imaju koristi, da druge ljude koriste samo kao oruđa putem kojih lakše dolaze do svojih ciljeva i da ih onda sa istom tom lakoćom i odbacuju kada im više ne služe ničemu. I naravno da se opet sjete kada im ponovo zatrebaš.

Zato sam nekako odustala od te svoje potrage društva i pravih prijatelja. Dosadilo mi je da me koriste i iskorištavaju, dosadilo mi je da sam ja uvijek tu kada trebam a onda kada meni zatreba neko, nema nigdje nikoga.

Znate, cijelo ovo vrijeme ja sam griješila. Toliko sam silno željela imati to neko veliko društvo, kao što ga imaju drugi jer sam mislila da tu vlada bezuslovno prijateljstvo, ljubav i podrška. Zaista sam mislila tako jer tako su mi izdaleka izgledala sva ta društva. Stalno zajedno, zezanja, ma sve to, no onda sam pogledala malo dublje i zgrozila se. Nema ti tu ni “P” od prijateljstva. Čim jedan okrene leđa, druga dvojica ga ogovaraju i bacaju drvlje i kamenje u njegovom pravcu. Kada se ta jedan vrati, a ode drugi opet isto, sad njih dvojica opletu po tom što je otišao. Zbunjenost je mala riječ da opišem svoju prvu reakciju na to. Mislila sam ma možda je i to normalno, možda je to samo tu, no ne, nije.

Ne možeš imati hrpu najboljih prijatelja. Ne možeš imati veliko i složno društvo u kojem vlada bezuslovno poštovanje i ljubav. Ne možeš jer ljudi nisu sposobni da održe takav odnos. Nisu tako programirani. Nema šanse. Ne dozvoljava im što njihov ego, što ta neka iskonska prirodna potreba za nadmetanjem i traženjem mana drugima. Tako da sam i ja promijenila svoje želje.

Odlučila sam da više ni ne želim da imam društvo. Šta će mi to nešto naizgled savršeno a u stvari bezvrijedno prijateljstvo od strane ljudi koji bi prvom prilikom mi zabili nož u leđa?

I prestala sam da tražim prijatelje. Prestala sam da želim prijatelje. No malo sam se zeznula. Ja sam nekako mislila da su prijatelji samo društva, totalno sam pogrešno procijenila smisao prijateljstva. No srećom, u moj su život ušli ti neki ljudi, potpuno različiti jedni od drugih, nespojivi i predivni, da mi pokažu šta je zapravo pravo prijateljstvo. Prave prijatelje brojiš na prste jedne ruke. Prave prijatelje imaš svuda, nekad uz sebe nekad kilometrima daleko ali ih uvijek imaš. I kad bi ih spojila, to bi više ličilo na cirkus nego na društvo ali i to ti bude drago, jer ti se ljudi zaista i spoje kad su na jedno mjesto svi došli zbog tebe. I jedino zajedničko što imaju si ti.

Ne moraju biti tu sa tobom svakoga dana da bi ti bili prijatelji. Dovoljno ti je da budeš tužna, a ono se niotkud stvori poruka sa tog dragog broja u kojoj te taj neko pita kako si. I to baš tada kada nisi dobro i kada ti je potreban. Tada znaš da nisi sama. Tada znaš da ti ne treba niko da sa tobom svaki dan ogovara druge i ispija kafe, kako to drugi rade, jer ti imaš prave prijatelje. Imaš te posebne ljude koji su fizički tako daleko od tebe ali duhom uvijek tu. I znaju svaku tvoju promjenu raspoloženja jer ta veza koju dijelite ne može biti raskinuta udaljenošću bića.

Zato, ne težite ka tome da vam neko bude prijatelj. Ne treba vam to. Budite vi prema svakome fer i pokažite se onakvima kakvi jeste, pa će se u moru tih školjki zaista i naći koji biser. A kada ga nađete, čuvajte ga i ne dozvolite sebi da vi ne budete prijatelj. Jer biti prijatelj je mnogo teže nego imati prijatelja. I zapamtite, pravi se prijatelji broje na prste samo jedne ruke.

Aleksandra Bursać

Komentari

Aleksandra Bursać

Volim pisati i pišem od kad znam za sebe. Pisanje je lijek za dušu , a ovdje pričam kako je to biti žena, majka, supruga, domaćica, a opet imati snove i želje i sve te osobe spojiti u jednu.

You May Also Like