Jeste li kojim slučajem nedavno bili na kakvoj velikoj fešti? Nebitno gdje, samo jeste li?

Da se niste zapitali otkuda toliki ljudi i zašto vam bude toliko dosadno? Stvarno, kad je zadnji put bilo ono baš super da ste bili zadovoljni i da se niste osjećali kao da samo čekate iz kulture da prođe torta pa da date petama vjetra i pobjegnete kući nešto lijepo pojesti i imati mira?

Ja znam da u poslednje vrijeme gdje god sam bila samo sam se dobro smorila. Nerijetko bih došla gladna kući ali dobro to je zaista do mene jer sam strašno izbirljiva kad je hrana u pitanju ali to ne bi trebalo biti važno jer opet nekako bi se trebalo gledati da se udovolji gostima pa da za svakoga bude po nešto, ali ‘ajde to mogu i oprostiti. Ono što mi nikako ne ide u glavu je zašto na svim tim feštama pobogu bude toliko puno ljudi? Ko još to ima 600- 700 rođaka ili prijatelja koje želi da počasti povodom svog nekog srećnog događaja? Ma dajte, nema šanse da znate toliko ljudi. Koji će vam đavo na svadbi ili rođendanu radne koleginice i kolege mame i tate, rođaci kumova ili šta ja već znam koga toliko zovete. I na kraju nemate više pojma ko vam je to bio pa pokušavate saznati dok gledate slike.

Prije možda pola godine pravila sam i ja jednu feštu. Ništa preveliko ni pretjerano, iskreno zvala sam bukvalno samo one najbliže, one što sam baš morala zvati, sad šta bih ja što imam toliko bliskih rođaka i što su nam bake imale mnogo djece. Naravno da sam željela da sve bude savršeno ali isto tako nisam željela da previše košta. Međutim iako su moje želje bile jedno nije baš to dvoje bilo lako spojiti jer i sami znate koliko danas košta da se napravi jedno slavlje. Ali ja sam se potrudila da sama osmislim sve i da sve što mogu uraditi sama da to i uradim. Ne mogu reći da nije jer zaista jeste bilo savršeno. Potrudila sam se i oko najsitnijih detalja, da bude uvezano i ukombinovano. Sama sam pravila oko čokoladice i mafine za slavljenički sto, kombinovala boje i ukrase ma kažem vam sve što sam mogla sama uradila sam. ALi sa druge strane nisam štedjela na nekim bitnim stvarima. Željela sam da sala bude odgovarajuća, da bude lijepa, da bude lijepo ukrašena,da mi svira dobar bend i da hrana bude svima po ukusu. Ništa pretjerano ali sa druge strane dovoljno lijepo. E sad sve je to osmišljeno i ukombinovano, došao je i sam rođendan i zaista sve je bilo savršeno. Ja sam bila presrećna.

Naravno poslije fešte danima se ista komentariše. Ljudi su bili stvarno zadovoljni, cijelu veče su svi bili na nogama, imali su dovoljno prostora da igraju jer nije sala bila prepunjena i stvarno nije bilo osobe koja nam nije čestitala, zahvalila se i pohvalila kako odavno nije bila na ljepšem slavlju. Sve ih je zanimalo, od kolača do ukrasa, sve kako, koliko i šta. Pitaju za bend za hranu ma znate sve kako to već ide. I sve je to okej, stvarno mi nije teško bilo odgovarati jer nisam sebična, rado im govorim kako bi i oni za sebe napravili nešto jednako savršeno. E onda je na red došlo to neko pitanje koje me je jako iznerviralo. Pitaju oni mene “Je li, a koliko ste bili stvarno dobri ostali poslije”? Onako gledam, pa se pitam da li uopšte treba da odgovorim na takvo pitanje. Pitam se šta je sa ljudima, zar se danas ni rođendan djeteta ne može proslaviti a da ljudi ne gledaju u profit? Zar je stvarno moguće? Pa pobogu ljudi zar vam ništa nije sveto?

Odlučim se da govorim istinu. Kažem ne, nismo ostali “dobri” poslije fešte. Rekoh, kad se sve preklopi dali smo nekih 500eura razlike. Ne bi vjerovali kad bih vam rekla reakcije. Ala pa vi niste normalni, gdje ćete doplaćivati. Reko, ljudi, ja sam slavila rođendan, nisam išla na pijacu prodavati paradajz. Kažu meni oni, to se tako ne radi. Ako nećeš zaraditi nemoj ni slaviti, kao mogla si zvati još bar 50 ljudi to bi ti onda bilo to ostalo bi ti para. Previše si ti dala za muziku i prostor puno ti je to. Ideš negdje gdje je jeftin prostor, muzika nešto samo da što manje platiš zakolješ dva tri praseta ili janjeta i to ti je to i ostane ti hiljadarka.

Da li je moguće?

Šta se to dešava? Dešava se to da ljudi prave fešte kako bi pokupili pare. Niko više ne fešta da se proveseli, da proslavi, da okupi porodicu i prijatelje. Ne, ljudi feštaju da zarade. To se ugovoraju sale, hrana i sve ostalo bez ijedne marke u džepu. Uzima se nekvalitetna muzika, sve nešto da bude samo što jeftinije kako bi što više novca ostalo. Zove se što više gostiju,i znanih i neznanih kako bi bilo što više koverata. I slavi se ama baš svaka sitnica.

E pa ja tako neću. Ja nisam slavila rođendan da bih zaradila, već da bih proslavila najljepši dan mog života onako kako mi je srce željelo. Ja nisam željela svoju svadbu iz sličnih razloga, ali sam zato rođendan i krštenje svoga sina proslavila onako kako sam ja to željela. I ne, nije mi žao. Meni nije ostala ta hiljadarka u džepu, čak šta više dobre dvije plate sam dala dodatno, ali mi je ostalo srce puno. Ostalo mi je to da se o tom rođendanu i dalje priča, da šef sale u kojoj smo slavili svima predlaže slično slavlje, da moji najbliži I dalje zovu I spominju kako im je bilo lijepo. E to mi je ostalo. I nema te hiljadarke koja može to da plati.

A vi, koliko ste vi zaradili na svojoj fešti? Ili je vama, ovako kao meni, “skuplje” da bude lijepo?

Aleksandra Bursać

Volim pisati i pišem od kad znam za sebe. Pisanje je lijek za dušu , a ovdje pričam kako je to biti žena, majka, supruga, domaćica, a opet imati snove i želje i sve te osobe spojiti u jednu.

Komentari