Legenda o želji…

Zanemari šta kaže moja biografija. Zaboravi diplome i nagrade, šesnaest i kusur godina školovanja, život u dva grada, kao i osam različitih radnih mesta u deceniji mog radnog staža. Zanemari, kažem ti, to su smešne titule i usputna znanja i zvanja. Jer jedino sam se u želje najbolje razumela; to je ta moja nauka života. Poznam ih izdaleka, poput izučavaoca retkih ptica, čak i one najveštije, koje pogledu lako izmaknu. Ne znam da li je prokletstvo ili blagoslov, ali sama sam to izabrala. I otkriću ti sve što znam.

Želja je lukava, zavodljiva i beskompromisna.

Najpre, po nastanku, bude mila i bezopasna. Uvuče ti se pod kožu, zapali po koju logorsku vatru na kontrolnim punktovima duž oboda duše, i tinja. Osetiš je kao golicanje duž kičmu, katkad i kao leptiriće u stomaku. Niko te ne pripremi za ono što sledi. Niko ti ne kaže da moraš da je držiš pod prismotrom i pratiš njen rast. Da pregovaraš, da je ne razmaziš, da joj ne daš da se otrgne kontroli. Misliš se, kakvi pregovori i kontrole, kad je želja nešto najlepše? Jer ona budi i pokreće. Ali isto tako zavodi i šapuće, zaslepljuje i razdire, samo ako pustiš.

Znaj, i želeti je umeće.

Ako pustiš želju da sama luta kroz sva tvoja skrovišta i spremišta, može se zaigrati sa svojom sopstvenom vatrom i spržiti te netremice od tabana do temena. Mnogima je duša baš od želje potamnela. Neko je probao da je potisne i ignoriše, ili da joj protivreči. Neko drugi je naprosto bio nemaran i nevoljan da pregovara. Treći je pustio da želja njime zagospodari, lišavajući ga kompasa i savesti. I svi su, veruj, isto stradali; potcenili su njenu silu. Ti nemoj tako, budi pametan. Nauči kako se istinski želi.

Prvo, nemoj da žuriš. Pusti je da se razvije u tebi. Ne idi prečicom, ne varaj, ne preskači. Jer, strahovito je važan put do ostvarenja. Svako skretanje, račvanje, svaki zastoj. Svaka oluja, zadrhtaj i svako spoticanje. Sve će te to dovesti u ravan sa samim sobom, jer želje su tu da ti pokažu kako se postaje i raste. Nemoj ništa instant i ništa na mufte. Ne treba ti zlatna ribica, ni čarobni štapić. Ne treba ti ni Aladinova lampa; i tako je onaj njegov ćilim bar sto puta vredniji. I nauči da slušaš svoje želje, ali ne veruj im nikad sasvim; neka one budu te koje veruju tebi.

Ako si na raskršću i misliš da ne znaš šta želiš, probaj onaj stari trik sa bacanjem novčića. Neka ti pismo bude za levo, neka glava bude za desno. Kada baciš taj novčić, dok je još u vazduhu, ti ćeš znati kom se ishodu nadaš. Toliko je jednostavno.

Ako se plašiš onoga što želiš, reći ću ti ono što je meni rekao jedan mađioničar, lik iz moje knjige za decu. Nema malih i velikih želja. Svaka je podjednako velika, sve dok se ne ostvari. I svaka ti se javila sa razlogom. Čak iako te vodi u nepoznato i straši te svojom veličinom ili intenzitetom. Poslušaj je, nemoj je otpisivati. Ko kaže da nisi rođen za velike stvari?

Naposletku, ako ne vidiš način na koji bi došao do onoga što želiš, znaj da i nije tvoje da znaš kako, već samo zašto. A želja, ona će sama naći svoj put.

U ovom mom malom životu, imala sam sigurno na stotine želja.

Različitih oblika, mirisa i boja. Samo tri sam uspela da izvajam u snove. I one su jedine koje se računaju i broje. Prva je prozračna, srebrnasta i pitoma. Većinom je osetim kao povetarac u kosi, osim u danima kad dobije na snazi, pa bude poput letnje provale oblaka. Druga je šarena, divlja i neustrašiva. Sa njom je kao na ringišpilu koji se nikada ne zaustavlja. Treća je, razume se, posebna priča. Kao da je sva od lave stvorena; nikad ne zgasne niti se utišava, a već me je dva puta celu progorela. Miriše na letnje noći i prkosno pod kožom pulsira. Sve tri su uz mene gotovo dve decenije. Istina, sa svakom sam ratovala i svaka me je žednu preko vode prevela. Ali bez njih ne bi bilo ni svih čudesa koje sam doživela.

Pred mojim su očima rasle, menjale oblike i boje, da bi na kraju svaka dobila svoje ime i lik. Takve su da se nikada ne mogu do kraja ostvariti, već svakim ostvarenjem narastu i nadovežu se na sebe same. Takve su da znam da ću ih želeti dok me bude. One mi šapuću ko sam i gde sam krenula, onda kad zaboravim. One me podsete da je to ono što sam ja po zanimanju: rizničarka velikih želja.

Sad kad znaš kako se želi, više nemaš izgovora. I ako treba da stradaš, neka to bude u poteri za životom koji sanjaš. Pitanje je samo: jesi li spreman za čudesa? Jesi li dovoljno hrabar da pratiš svoje srce? Ako jesi, onda neka pregovori počnu već danas. Zar ne misliš da je već krajnje vreme?

Dragana Stanić

Komentari

Dragana Stanić

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri. Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova. Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade. Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi...

You May Also Like

One thought on “Legenda o želji…

Comments are closed.