da su mi Mikina slova i

Arsenove note

u prstima,

da mi je

glas Šerbedžije

ispod pokvarenog sata

na ciglenom zidu

pozorišta

moje prve

životne drame…

da mi je duhova

Frančeska i Laure

malo Metkoša

i dragih književnika,

da mi prođu

stihovima

pa sjednu ispred mene

na drvene stolice u

Danijela Ozme

i gledaju

i šute…

ne bih mogao

ništa od toga

mjeriti

s njenim

zagrljajem.

Adis Ahmethodžić

Komentari