Deluje kao sitnica, znam, jer ništa ne zvuči lako kao ćutanje. Ipak, pre ili kasnije, tvoje usne će same krenuti da izgovore moje ime. Spomenućeš me barem usputno, dok prepričavaš neku glupavu anegdotu. Jer biće jače od tebe. Samo se tu zaustavi, kad te molim.

Ono što nisi umeo da kažeš meni, niko drugi nema ni prava da zna. Makar te reči zauvek ostale tvoj dug. Kamo sreće da si mi samo na rečima ostao dužan… Ali ko još to broji? Suludo bi bilo verovati da se iz jedne takve ljubavi izlazi čistog računa.

Dužan ili ne, mene nemoj prepričavati nikom. Ni njoj. Pogotovo ne njoj.

Kad te bude pitala zašto si tako dalek i ćutljiv, stisni zube i ne govori joj o onoj jednoj sobi u kojoj smo izmislili zagrljaje. Rastopi ledenice sa oboda srca i vrati se u trenutak u kome je ona ta koju grliš. Okrivi posao, izmisli rokove, stresove i čuda. I pomiluj je po obrazu, rumenom od strepnje. Mene tu više nema, zato nemoj da me prizivaš. Zar nisi sam birao tako?

Kad legne pored tebe, gaseći poslednju svetiljku u vašem domu, ne okreći se ka zidu. Ne pretvaraj se da već čvrsto spavaš. Obgrli je s’ leđa i zagnjuri nos u njenu kosu prosutu po jastuku. Neka veruje da te je ona naučila da spavaš u dvoje. I pusti je da ugreje svoja stopala na tvojima i da zaspi sa osmehom. Ne pitaj se u čijem sam naručju zaspala noćas. Zar je važno gde sam, sad kad odavno više nisam tu?

Kad te bude pitala zašto ne voliš decembar, slaži da si imun na sve zimske čarolije. Pričaj joj o letu i o svim rajskim plažama do kojih ćete zajedno stići. Nemoj joj otkriti kako se u zavejanoj zimi stvara junsko sunce. Ni kako si jednog decembra otišao sto četrdeset i četiri kilometra odavde i nikada se nisi vratio.

Kad joj zafali onih par reči između poljupca i dodira, ti nemoj da zažmuriš. Pronađi se u njenom pogledu, baš onako kako si se u mom gubio. Nežno joj skloni razigrani pramen kose iza uha. Kaži joj da je noćas lepša nego ikad. Ne spominji joj legendu o šapatu koji je poput pesme odzvanjao dušom nekada pre. Pusti me da sasvim utihnem u tebi.

Kad joj budeš iznova prepričavao svoja putovanja, onu jednu deonicu puta izbriši sa mape svojih lutanja. Prećuti da postoji ljubav od koje odeš, a ipak nastaviš da je nosiš u sebi. Prećuti da sam ona koju nikada sebi nisi uspeo da objasniš. I ne zameraj joj što ne zna sve ono što se nikada nisi usudio da joj kažeš.

Ne daj da postanem ni izgovor ni smetnja. Ne useljavaj me u ledenu odaju srca. Ne smeštaj me u šarene klikere sećanja o koje ćeš se spoticati. Zar nismo iznad toga? Ako već ostajem da živim u tebi, neka ostanem nedokučiva i tiha, ali dobroćudna.

Smesti me u bore od osmeha, one sitne, oko očiju. U one, koje kad zaigraju, čine da ti se oči cakle. Smesti me u treću čašu vina onda kad nazdravljaš sa prijateljima. Onu od koje zidovi krenu da popuštaju i srce najednom bije jače. Ponesi me kao uzdah posle napornog dana. Onaj koji ispustiš kad se ušuškaš za popodnevnu dremku. Sakrij me na frekvenciji omiljene radio stanice. Ili na semaforu raskrsnice gde uvek uhvatiš zeleni talas.

I ja ću, negde u svom uglu, učiniti isto. Nosiću te u beležnici kao rekord srčanih otkucaja u minutu. U svakom migu ohrabrenja sakriću mrvicu one tvoje rešenosti i inata. Zauvek ću voleti decembar i jednom u nekad ću negde sa tobom tumarati sto četrdeset i četiri kilometara daleko odavde. Ali ćutaću te; ono što nisam uspela da kažem tebi, niko drugi nema ni prava da zna.

I šta god da se desi, neću nikad da te odam.

Nemoj ni ti mene.

Dragana Stanić

Komentari