Žena sam i mogu da trpim. Ne trebam, ali mogu. Granice bola koji mogu podnijeti jedva da se mogu dosegnuti. Jer taman kada pomisliš da si me ubio, da moje nježno biće i sićušna figura ne mogu više podnijeti, ja ustanem ponovo.

Žena sam i mogu da pognem glavu. Mogu tako nisko da je spustim da se sama sebe zastidim. Ali mogu i hoću ako treba. Ako mislim da vrijediš.

Žena sam i mogu da se odreknem svega i svih za voljenog čovjeka. Mogu da trpim prijekor cijeloga svijeta. Mogu da budem odbačena i osuđena. Mogu i neću se žaliti. Sve ću ja stojećki podnijeti.

Žena sam i mogu da zažmirim i da se pravim slijepa a i gluha. Mogu da zažmirim na prevaru i da se oglušim na uvredu. Ne trebam, ali mogu. Mogu da pređem preko poniženja. Mogu da oprostim preljubu i izdaju. Ljubit ću te iako znam da te i neka druga ljubila. Da su i njene usne dodirivale tvoje. Nalazit ću njene tragove svud po tebi. Mirisat ćeš na nju, a ja ću te i dalje voljeti. Ja ću i dalje tražiti opravdanja za svaki tvoj ružan postupak, za svaku izdaju, za svaku prevaru. Ne trebam, ali mogu.

Žena sam. Nježna sam, krhka sam i možeš lako da me slomiš. Možeš lako da gaziš preko mene i preko mog ponosa. Ne trebaš, ali možeš.

Progutat ću i ono što ni pas s maslom ne može. Stajat će mi teške riječi u grlu danima, gušit će me, ali na kraju ću ih progutati, neću ih izgovoriti, ali ostat će u meni. Ostat će da peku i da mi grizu iznutricu. I onda će se jednog dana nešto slomiti u meni. Bez glasa, bez jauka. Nešto će pući. Rasut će se u hiljadu komadića i neće biti nikakve šanse da s ponovo sastavi. Ne znam kako se to zove . Ne znam ni šta je to, ali znam da od tog trene mene za tebe više nema. Znam da me od tog trena nemaš. I to nije ni moja odluka, ni moj ponos.

Ne. To je valjda ona granica trpljenja koja se nije ni nazirala, a odjedanput si je prešao. To su valjda one ružne riječi koje su mi jele iznutricu. To je onaj nevidljivi zid za koji nisi znao da postoji. Za koji nisam ni ja znala da postoji. A onda si lupio glavom u njega i postao svjestan da me nemaš više. I ne možeš me dobiti nazad. Sva vojska svijeta me ne može vratiti. Ni sve blago kupiti. Jer više ne postojiš. Svaki osjećaj za tebe je mrtav. Ja sam mrtva.

Žena sam i koliko god da granica mog trpljenja bila daleko ipak ima kraj i dođe kad se najmanje nadaš. A tad je sve uzalud. Tad više ne postojiš.

Ilda Dedić

Komentari

Djetašce zarobljeno u tijelu žene. Voli život, ali ne voli njegovu ozbiljnost, pa se protiv nje bori tako što od svega pravi šalu. Još uvijek je sitnice neizmjerno vesele, poput dvije kugle sladoleda i čokolade koju nikad ne pojede do kraja. Oni koji je ne poznaju kažu da je hladna. Ali to je samo maska. Osjeća više od drugih. Više nego što treba. A onda to stavi na papir i tako nastaju njeni tekstovi.