Dođe mi da mu pošaljem poruku. Da natipkam bilo šta samo da prekinem ovu šutnju između nas.

Crnu šutnju koja nas razdvaja poput najcrnjeg tunela. Tražimo se mislima. Šutimo i pipkamo prstima. Ali nikako da se nađemo. Mimoilazimo se. Ni jedno da pusti glas. Ni jedno da se javi. Da pozove. A možda smo bliži jedno drugom nego što slutimo.

Možda smo baš tu, dišemo jedno pored drugoga. Samo treba progovoriti. Reći. Možda se skupa budimo ujutru i liježemo navečer. Možda skupa šetamo i jedemo. Posmatramo kišu i gorimo na suncu. Ali šutimo. Ni jedno da pređe preko onog svog. Onog nečeg svog zbog čega i nastupi ta crna šutnja. Prokleta crna šutnja koja kad se rodi počne da guši ljubav.

Davi je poput majke čedomorke. Nemilosrdno. Bolno. Bez jaku.

A možda sam u ovom tunelu sama ja. Možda se baš zato ne pronalazimo. Možda uzalud pipkam oko sebe. Možda je on miljama daleko. Možda zbog toga ova crna šutnja , jer je on na nekoj drugoj adresi, a ja još uvijek s njim. U mislima. U srcu.

Ali šutim. Stisnutih zuba. Bez glasa. Šutim. I neću progovoriti. Neću. Jer možda je on na drugoj adresi.

Ilda Dedić

Djetašce zarobljeno u tijelu žene. Voli život, ali ne voli njegovu ozbiljnost, pa se protiv nje bori tako što od svega pravi šalu. Još uvijek je sitnice neizmjerno vesele, poput dvije kugle sladoleda i čokolade koju nikad ne pojede do kraja. Oni koji je ne poznaju kažu da je hladna. Ali to je samo maska. Osjeća više od drugih. Više nego što treba. A onda to stavi na papir i tako nastaju njeni tekstovi.

Komentari