Keno mi reče da je sad dobro, da je upala u neki dobar pos’o preko bivše kolegice s faksa i da pofino zarađuje. Veli da joj ništa ne fali i da još drži one iste stare navike, a ja k’o dijete na jutro svog rođendana, radoznalo gledam njegov lik i čekam hoće li mi pokloniti dugo željenu rečenicu da ponekad pita za mene. Neće, a ja ga ne smijem pitat.

Reče mi i kako je već poodavno s nekim visokim tipom koji ‘vako izvana djeluje fin i bezazlen. Znam ga, sreo sam ih jednom u Titovoj, prošli mi iza leđa a ni primijetili nisu (mada sam siguran da mi je ona prepoznala leđa u jakni koju mi je kupila za jedan od dva rođendana, (koliko smo skupa dočekali).

Tad je bio Ramazan, ja se sa nekim prijateljima vrzmao ulicom u poodmakli mrak i mislio se kako da utrošim još koji sat, pa ih krajičkom oka uhvatio dok sam pričao sa nekim starim poznanikom kojem jedva da i ime pamtim. Tu sam se i sakrio u naš razgovor, pravio se da ih ne vidim a taj se moj sagovornik čudio zašto sam odjednom tako srdačan s njim, i zašto se toliko smijem i veselim. Nazor ja to, da ona čuje da mi je dobro, i čula je al’ prošla k’o da nije.

Pita me Keno i za neke druge jarane i staru ekipu, nabraja s kim je kafe pio, a ko je isp’o pička pa nije htio ni javit da ne može, a ja slušam na pola uha, a drugom polovinom namačem misli u prošlost, u onaj topli sunčani plićak naše ljubavi, ignorišući sve druge oluje, dubine i kišne noći koje smo imali.

Po tome se valjda broje dobre ljubavi – po tome šta pamtiš kad pamtiš.

Znali smo se mi posvađat’ do kosti, ona je bila ljuta k’o vraga sami a ni meni nije bilo mahane al’ opet, sad kad je prošla sva ta priča, kad smo se razišli kako smo se razišli i kad oboje živimo neke druge živote koji se ničim poredit’ ne mogu, nekako su se ta ružna sjećanja zaturila negdje iza prašnjave police, iza onih lijepih uspomena koje izložim u prvi plan i od njih napravim osmijeh. Pravim se da ne postoje ali sam nešto haman siguran da su te iste uspomene koje ja skrivam, za nju okačene po zidovima karaktera svaki put kad joj neko spomene mene.

Ode Keno da se nađe s nekom curom kod Katedrale, a ja ruke u džepove i niz ulicu, nekud u pizdu materinu, dan da potrošim i misli u nečemu da ugušim. Nikad nisam shvatio u čemu je fora moje sudbine – da sve žene koje su me ikad voljele, tek nakon mene nađu sreću i mir. Brojao sam, ima ih pofin broj, i svaka koja je iole potrajala, svaka koja me gledala onim caklastim očima i rekla, usnama ili ćutanjem, da me voli, nakon našeg bi prekida završila s nekim za koga se, ili udala, ili krenula na put koji prema tome vodi.

Jedan moj drug je pokrenuo tu zajebanciju s nekim curama u kafani – pitao ih ima li koja od njih da bi se udavala i ako ima, nek se meni javi, ja da je ostavim il ona mene, i odma’ joj je svadba u najavi. Ovaj drugi veli da tu nema nikakve kosmičke tajne ni slučajnosti, već da cure tek sa mnom vide koliko se nisko može pasti i onda prihvate prvog sljedećeg ne pitajući ni ko je ni kakav je. Tapše mi rame dok se smije na sav glas i nazdravlja mi pivom.

Sreća je u Sarajevu jedino u tome što vazda imaš raju koja će od tvoje tuge i belaja napravit debelu zajebanciju, pa će ti onda i bol bit’ šega i nekad ćeš se i nasmijat’ onom što ti inače ni malo nije smiješno.

Adis Ahmethodžić

Po struci magistar elektrotehnike, a po hobiju zaljubljenik u pisanu riječ, teatar i stare filmove. U internet mahali poznatiji kao “Sarajevski John Doe”.

Komentari