Trebaš mi.
Iako ti to nikada neću reći.
Plašim se pada, i tvog odlaska.
Telefon mi služi da te iskuliram,
a pročitam tvoju poruku mali milion puta. 

Znaš… Kada onako ludiš, kada se nerviraš,
kada cupkaš, kada prevrćeš očima,
kada pesnicu skupljaš i u sebi govoriš:
Jao, samo da te dohvatim, videćeš ti!
E, tad, baš u tim trenucima.

Kada ne znaš gde sam, raspituješ se, zoveš komšije,
proveravaš kada me je neko i gde poslednji put video.
Kada ljubomorišeš i pričaš da nisam normalan,
kada na telefonu ima propuštenih pedeset poziva.
Tada kada vidim da u svoj toj gužvi, sama pomisao na mene pravi ti je mir.
Tad osećam se voljeno, i krivo.

Zato što ne mogu da ti odgovorim nakon prvog poziva,
što ne mogu da te volim nakon drugog poljupca.

Zato što ne mogu da ti pomognem sa problemima koje imaš,
zato što ne mogu da ti budem bliže kad me guraš.
Nisam takav.

Sa mnom nikada ne dočekaš kraj dana,
sa mnom dočekaš početak novog.
Postelja nikada nameštena.
Razgovori nikada dovršeni.
Ne volim dva puta nikad isto.
Smatram da je to nemoguće.
Prvog puta zavoliš na početku vremena,
drugog puta na kraju vašeg vremena i završiš rečenicom:

“Voleću te do poslednjeg takta ovog čuda u grudima.”

Tako smatram da se voli, prvog puta kada stvaraš trenutak,
drugog puta kada se prisećaš istog, onako star, onako nejak.
Ja sam čudan, ali ako si ti navikla na čudne valjda je okej?
Potrudiću se.

A ti nemoj da se menjaš molim te.
Ne želim da se neko promeni, samo zato što se ja nisam menjao.
Ti ostani takva, i budi tu.
Ja ću se promeniti!

Večiti sanjar

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari