Ima jedan makedonski pesnik čiju poeziju nikada nisam čitala. Znam, eto, tek toliko da je bio pesnik i da se po njemu zove jedna ulica, tu, u Novom Sadu. Na njenom kraju izdiže se zgrada žuto-sive boje, šestospratnica koja gleda na veliki novi bulevar. A na četvrtom spratu, odmah preko puta lifta, stoje jedna vrata sa brojem dvadeset tri. Tu, iza tih vrata, bio je moj dom.

Žmureći bih te mogla povesti u razgledanje. Znam gde je stajala svaka sitnica, jer sam bila svedok i saučesnik stvaranja tog doma. Taj šareni otirač na pragu jedna je od prvih kupljenih stvari. Zajedno sa metalnim zidnim čivilukom okačenim u hodniku iza vrata odmah potom. I sa plastičnom kantom smeštenom na terasi. Ništa posebno, znam. Ali nama je tada ta kupovina u kineskoj robnoj kući bila jedna od najlepših avantura. Bili smo skromni i srećni, nije nam trebalo puno.

Odmah do čiviluka je ogledalo, pomalo okrnjeno na ćoškovima. Dobijeno na poklon od dragog prijatelja. Za cipelar se nikada nismo skrpili, pa nam je obuća uvek bila rasuta na sve strane duž poda u hodniku. Sa desne strane je kupatilo, čija su vrata češće bila otvorena nego zatvorena. Ganc nova veš mašina poklonjena od strane člana porodice. Sa uputstvom za upotrebu koje nikada nismo savladali, pa smo uvek prali veš samo na dva programa. Pa onda plava plastična korpa za veš kupljena još u mojim prvim studentskim danima i nekako uvek dupke puna. Ogledalo sa plavim ramom kupljeno u plastikari u Hadži Ruvimovoj koja je odavno zatvorena. Okačeno taman toliko visoko da sam se uvek izdizala na prste dok sam se fenirala. Jedna tamno roze plastična čaša sa dve četkice za zube. Lavabo iznad koga smo se zajedno umivali, prskali, golicali i prali zube praveći grimase jedno drugom u ogledalu. I tuš kabina nažalost nedovoljno velika za zajednička kupanja.

Tik iza hodnika desno je mala zelena kuhinja, napravljena baš po meri. Sa onim mini šporetom sa rernom i dve ringle smeštenim u samom uglu. Jedna od tih ringli vrlo brzo je otkazala saradnju. Ali mi je, eto, nikad nismo odneli na popravku. Na gornjim elementima kuhinje poređane su četiri ručno izrađene hoklice u slučaju dolaska gostiju. Na samom kraju veliki frižider sa zamrzivačem okićen šarenim magnetićima i raznoraznim spiskovima. U jednom periodu, ukrašen i serijom zajedničkih fotografija iz foto kabine sa venčanja na kom smo bili gosti.

Kuhinja gleda na sobu- ni previše veliku, ni previše malu. Sa leve strane, uza zid, najpre je bio smešten stari žuti kauč sa cvetnim dezenom. Jedan od onih na kojima se najneudobnije, a najslađe spava. Godinu dana kasnije na rasprodaji smo kupili veliki crni ležaj, na rate i na mišiće. Taman toliki da kad se razmesti zauzme više od pola stana. Na njemu, gomila jastučića i  veliki plišani magarac koga sam ja zvala Rupert, a on Maga. Bio je tu i jedan čupavi tepih, koji se nakupio mojih zauvek rasparenih minđuša. I jedan drveni stočić sa staklom i fotelja ugodnija za gledanje nego za sedenje. Veliki crni ormar u uglu sa bespravno puno prostora zauzetog mojim stvarima. Staklena vitrina odmah pored, sa policama krcatim knjigama, fotografijama i svakojakim uspomenama.

Televizor na kome sam gledala serije koje njega nisu zanimale, onda kad bi on za računarom slušao muziku koja se meni nije slušala.

Na korak od kreveta su vrata od terase koja gleda na ulicu, a pomalo i na komšije iz zgrade preko puta. U jednom uglu smeštena je ručno izrađena klupica koju sam ja nazvala klupom za zaljubljene. Iako smo zajedno na nju mogli da se smestimo samo ako mu ja sednem u krilo. U drugom uglu, limene police sa svim i svačim. Tu su stajale kojekakve tegle, alat, pepeljare, flaše, ali i obuća i odeća u kesama i džakovima, usisivač i ko zna šta još. I zavesa od jamajčanske zastave koja je skrivala tu svaštaru od polica.

Šta bih ti još mogla reći o svetu u dvadeset i nešto kvadrata iza tih vrata pod brojem dvadeset tri? U tom hodniku uvek smo se dočekivali i ispraćali poljupcima. Na onoj jednoj ringli spremali smo najlepše obroke, koje smo posle u slast prstima jeli sedeći na podu za onim malim stolom. Na računaru smo pogledali bezbroj filmova usred kojih bi on zaspao, a ja bih se durila. Na televizoru smo vrteli kanale kad se ušuškamo zagrljeni, da nas lakše uhvati san. Na toj terasi smo leti uveče sedeli na istim onim hoklicama, pili pivo i pravili velike životne planove. Onaj ogromni krevet smo uvek zajedno nameštali, uz neizbežno đuskanje, pevanje, glupiranje i gađanje jastucima. Uvek, bez izuzetka, spavali smo zagrljeni, ispreplitanih nogu. Čak i ljuti ili posvađani, budili smo se zagrljeni. Tu smo slavili rođendane i praznike, gledali utakmice, lečili prehlade, dočekivali i pratili goste i godišnja doba i godine. I smejali smo se. O bože, koliko smo se samo smejali.

Tu, iza tih vrata, bilo je moje malo carstvo. Gde sam mogla da budem i čupava i nenašminkana i isflekana i apa drapa. Tu sam mogla da plačem kad mi se plače i da se smejem kad mi se smeje. Da ispričam baš sve što mi je na duši. Da vičem ili da ćutim. I da nikad ne budem zbog toga ni manje lepa, ni manje poželjna, ni manje vredna, ni manje pametna. Bila sam zbrinuta, sigurna i bezuslovno nečija. Tu sam bila voljena onako kako svako biće zaslužuje da u životu bude voljeno. I kad se najmanje imalo, tu se najlepše volelo. Tu je bila naša tvrđava od snova u svetu koji nikada nije previše mario za nas.

Više ne znam šta me je tako jako nagnalo da odem i da ta vrata zatvorim za sobom. Znam da se ljudi ponekad i u dvadesetak kvadrata izgube, ali ne znam zašto dopuste da ostanu izgubljeni umesto da se ponovo pronađu. Kako bilo, to više nije moj dom. Tamo više nisam voljena. Znaš i ti što ovo čitaš da nije prostor ono što čini dom, već ga čine ljudi. Onaj koji je ostao da živi iza tih vrata bio je moj dom. On me je čuvao, pazio, voleo i razumeo. Možda sam ja ta koja na kraju nije umela da čuva i da pazi njega. Ali kunem ti se da sam ga volela… Čitavim srcem.

Kako sam ono počela ovu priču? Ima, dakle, jedan makedonski pesnik čiju poeziju nikada nisam čitala. Ime mu je bilo Kosta Racin. Ne znam gotovo ništa o njemu, osim da sam u ulici koja nosi njegovo ime živela jedan srećan život. Umesto po pesmama koje je pisao, ja ću ga zauvek, eto, pamtiti po tome. Na kraju krajeva, nije li i to sasvim dobar način da nekome ostaneš u sećanju?

Dragana Stanić

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri.

Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova.

Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade.
Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi…

Komentari

One thought on “Ulica u kojoj više ne živim”

Comments are closed.