Redovni ginekološki pregled, sedmi mesec trudnoće. “Čujem otkucaje, znači dobro je”, mislim u sebi. Mada iako znam da je sve u redu, đavo ne da mira dok i doktorka to ne potvrdi. Nikad nisam volela da gledam u ekran onog aparata, jer ništa ni ovako nisam razumela. Sve one mrlje po monitoru meni ništa nisu predstavljale. Merodavna mi je bila jedino reč ginekologa.

Ali na tom pregledu doktorka ništa nije pričala. Što me je čudilo, jer mi je uvek pokazivala gde su bebi rukice, sta sad radi sa nogicama, u kom je položaju.. Često smo se i smejale jer je moja mala baš na pregledima bila izuzetno nemirna. Međutim, tog dana je završila pregled, ćutke se odmakla od ultrazvuka i primakla stolu. Dugo je kucala izveštaj. Nisam mogla da istrpim pa sam tišinu prekinula pitanjem “Jel sve kako treba?”. “Beba je nisko, morat ćete da mirujete” odgovorila je.

Nisam smatrala to preterano lošom dijagnozom, te se nisam ni potresla. Rekla je da dodjem na kontrolu za dve nedelje. Nisam se plašila, nastavila sam sa svakodnevnim aktivnostima, išla na fakultet, završavala poslove oko kuće, čak sam, ko za inat, i više šetala. Da sam napravila veliku grešku shvatiću već u prvom minutu narednog pregleda.

Čim smo počeli sa ultrazvukom doktorka je smrtno ozbiljna rekla “Niste se pridržavali dogovora”. “Nisam”, rekoh posramljeno. Onom isto stolicom došla je do mene. “Saška, ako želite da rodite živo dete moraćete da se smirite.

Situacija nije nimalo bezazlena, beba je toliko nisko da je spremna za porodjaj. Vi ste otvoreni. Beba je pored svega toga mladja nego što to starost trudnoće pokazuje i ukoliko se sada porodite, male su šanse da preživi. Dijagnoza je – rizična trudnoća sa pretnjom spontanog pobačaja. Strogo mirovanje i Vi birate, bolnički ili Vaš krevet”. Pričala je i nešto posle toga, ali je ja nisam čula. Ni jednu jedinu reč na dalje nisam razumela. Bilo je slike, ali ne i tona. U glavi mi je samo odzvanjalo ”male su šanse da preživi…” . Jedva sam čekala da izadjem iz ordinacije. Vrištalo mi se, plakalo, jecalo.. I nije me bilo briga što je oko mene u klinici još ljudi, plakala sam kao nikad u životu.

Poražavala me je činjenica da sam iz sebičnosti ugrozila život sopstvenom detetu. Detetu koje apsolutno ni za šta nije krivo. Kako sam tako neozbiljno pristupila svemu? Sad je njemu život u opasnosti zbog moje nedogovornosti. Znala sam da nikad sebi neću oprostiti ako se njoj nešto desi. Nikad do tada nisam osetila takav strah, onaj strah od koga vam se doslovno ledi krv. Spoznaja da bitku mogu da izgubim svakog minuta pravila mi je košmar od života. Nisam više bez straha mogla ništa da uradim.

Otišla bih da se tuširam i pomislila “Šta ako se desi sada?”. To bih isto mislila i dok sam ležala noću, i dok sam prala zube i dok sam jela. Svaki njen pokret mene je plašio. Dovela sam sebe u situaciju da se poslednja dva meseca trudnoće, svakog dana, ama svakog minuta, BORIM ZA ŽIVOT SOPSTVENOG DETETA. I nije bilo nimalo prijatno. Ne moram da vam objašnjavam kako sam provela ostatak trudnoće, jer je svaki dan bio potpuno isti. Jedina šetnja je bila ona do toaleta.

Sada, sa ove vremenske distance shvatam… To je bila cena koju sam morala da platim da bih sada gledala četvoromesečnu bebu od sedam kilograma. Bebu koja odlično napreduje. Bebu koja ne ume da plače. Bebu koja spava celu noć. Bebu koja se sama igra. Bebu koja se raduje svaki put kad me vidi, kao da me vidi prvi put.

Borila sam se za njen život, da bi ona mom dala smisao. I ne žalim se ni zbog čega što sam prošla, jer ovakvo čudo i ne možeš da dobiješ baš besplatno. 😉

Saška Trenčić

Čitaj još...

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari