Smejem se kao da ne znam koja je sledeća stanica.
Ljudi se čude, češkaju po glavi.
Pitaju se šta je tako smešno.
Ja se pitam šta je tako tužno.
Mršteći se, prilaze mi poput naučnika,
Premeravaju mi osmeh,
Ispituju mu poreklo:

To ne može biti!
Kako se usuđuje?!
Ovom telu osmeh ne pristaje
Na silu je nakalemljen, dodaje neki stručnjak

Telo je sve što vide.

Spuste ruke na kolena,
Nagnu se i zure mi u oči,
Pokušavajući da uoče
I najmanje naznake tuge i nezadovoljstva
Kojima su sami ispunjeni.

Nikada ne nađu ono što traže.

Opterećeni smejurijama,
Pre bi izabrali da izgube razum
Nego da se nađu u mojoj koži,
A dali bi sve što imaju
Da njihovim očima posmatram svet.

Oni ne umeju da se raduju
Oni su ili plitki ili potpuno prazni
Oni brane neodbranjivo.

Ne krivim ih, tako su naučeni.

Njihovo je da se iščuđavaju
I kroz mene
Sažaljevaju prazne sebe.
Moje da ispijam kafu
Lovim sunce
I smejem se kao da ne znam koja je sledeća stanica.

 

Aleksandar Vojinović (Lovac na sunce)

 

Pesnik koji iz nekog razloga sve češće sanja da postane pisac, iako diše poeziju i pomalo žali što to nije shvatio ranije. Objavljivan tu i tamo, još uvek čeka na svoju zbirku. Bloger. Osoba sa hendikepom zauvek u borbi za pravo na normalan život i protiv predrasuda. „Zbijač“ šala na sopstveni račun. Tragač za smislom. Zaljubljenik u život i umetnost. Distrofija bluz. Lovac na sunce. Jednom ću ga uloviti, verujte mi na reč. Sun, sun, sun, here it comes.

Komentari