Lako je govoriti kako bi trebalo da složi kockice. Koje poteze treba povući.

Šta mu treba u životu, a šta ne. Šta sebi smije dozvoliti, a šta ne. To je tako lako. Začas prosudimo i presudimo. Začas i osudimo. Stavimo etiketu. Nasmijemo se posprdno ili sažaljivo odmahnemo glavom. To je tako lako.

Lako je drugom reći gdje je pogriješio. Pokazati mu skretnicu na kojoj nije trebao skrenuti. Pokazati mu smjer kojim treba ići. Tad smo tako pametni. Tad sve znamo.

Sve mudrosti života imamo u malom prstu. Jaki smo. Veliki smo. Ali kad treba da svoje bitke vodimo, svoje kockice posložimo, zastanemo. Ukočimo se. Skamenimo. Nismo više tako pametni. Nismo ni jaki. Ne vidimo dobro. Ne čujemo dobro. A naše silno znanje o životu nestane.

Nema ga. Ne znamo se pomaknuti s mjesta. Zbunjeni smo. Izgubljeni smo. Ne znamo kud ni kako. Ne znamo šta je dobro, a šta ne. Srce vuće na jednu stranu. Razum na drugu. Želje hoće svoje, potrebe opet traže svoje. A život pravi svoje spletke. Plete mreže i čeka nas. Tad smo tako mali i bespomoćni. Zato najčešće okrećemo glavu od svog života. Pravimo se da ne vidimo

Odbijamo da budemo generali svojih bitki, jer je to teško. Tu nismo pametni. Zato vodimo tuđe bitke. Uređujemo tuđe živote. Tu smo pametni. Tu smo veliki. Tu smo jaki. To je tako lako.

A smeće ispred naših vrata neka stoji, valjda ga niko ne primijeti.

Djetašce zarobljeno u tijelu žene. Voli život, ali ne voli njegovu ozbiljnost, pa se protiv nje bori tako što od svega pravi šalu. Još uvijek je sitnice neizmjerno vesele, poput dvije kugle sladoleda i čokolade koju nikad ne pojede do kraja. Oni koji je ne poznaju kažu da je hladna. Ali to je samo maska. Osjeća više od drugih. Više nego što treba. A onda to stavi na papir i tako nastaju njeni tekstovi.

Komentari