Autor: Jovana Kešanski / Photo: Unsplash/ Izvor: Jovana Kešanski

Sada sedim, pijem kratku kafu, pre nje sam popila rapidol za glavu, ako je to za glavu, a pre toga sam kupila uloške jer osim krvi koja se ponekad izliva u mene, ima još jedna militraža koja ističe iz mene uglavnom u pravilnim vremenskim razmacima. I dok ovo drugo isticanje izgleda kud i kamo strašnije, na njega sam se navikla.

Krv otiče iz tebe, i ti se navikneš, zamisli. Gubiš je, vidiš lepo kako te napušta, ali ne osetiš da te to na bilo koji način narušava. Dan i sa tim gubitkom teče prilično normalno. Svrstalo se u rang disanja, hodanja, lupanja srca, spavanja, žvakanja zalogaja, treptanja. Malo se samo potrudiš da ne bude neprijatno, da ne ostane iza tebe, i onda stane.

Ovo drugo krvarenje koje se ne vidi i koje se izliva u tebe je mnogo gore. Zapravo nije mnogo gore, samo je gore, jer ovo prvo uopšte nije gadno.

Za odliv krvi u utrobu niko te ne može pripremiti. Pojma nemaš ni odakle curi, pa da zabodeš neki tampon da zaustaviš. Kada bi možda i otkrio gde je rana, krv se u ovom slučaju teže zaustavlja. Njen odliv ne traje od pet do sedam dana. Nekad je gubiš mesecima, nekad se to protegne na godine, nekad se ne zaustavi dok te poslednja kap ne napusti, pa odeš odavde na bolje mesto gde si bled, proziran, bez vena ali miran. Bar bi trebalo da si konačno miran.

Znaš Jovana – rekla mi je dok smo se velikim biciklom vraćale sa plaže – možda ćeš uskoro dobiti menzes.

Koža joj je bila užarenija od peska po kom sam celo popodne trčala, osetila sam to dok sam se dlanovima držala za njen struk. Imam jedanaest godina, sedim na paktregeru i slušam kako mi mama pokušava, ne gledajući me u oči, otkriti veliku žensku istinu.

Bira reči, jer ne zna da sam za sve to saznala par meseci ranije na dečijem igralištu kada je komšinica Tijana, starija tri godine, ponosno rekla da je kupila uloške za mecu.

Šta ti je to meca? pitam je sa ljuljaške.

Ma, menstruacija. Jednom mesečno krv ti curi odole nekoliko dana.

Odakle odole?

Pa iz pičke, jebem te glupa.

Osamnaest godina kasnije ulazim u ordinaciju psihijatra u dežurstvu.
Na sebi imam belu suknju sa krupnim crvenim cvetovima, kupljenu specijalno za krštenje komšijskog deteta, crvenu atletku, ogrlicu od sitnih perli, sandale sa pertlama obomotanim oko zgloba. Preko usta blag crveni ruž, kosa je pokupljena u visoki konjski rep.

Jovana je lepa i kad misli da je luda.

Mama seda na dugačku drvenu klupu ispred belih vrata. U koleno je spustila šešir od pruća sa tri plastična cvetića i dve crvene bobice na obodu.

Ne znam da li me više boli što sam došla ovde ili što sam mami razotkrila da ne mogu uvek da budem jaka Jovana koju niko i ništa ne može da prelomi. Jaka Jovana me i dovela do oslabljene Jovane.

Hodam lagano ka vratima preko belog poda. Osetim da ostavljam tragove krvi iza sebe. Ne vide se, ali ja osetim da je iz mog srca krenula napolje.

Pička im materina glupa, što nisu rekle da se i iz drugih delova tela može krvariti!

Pre nego što sam sela da kucam, pre nego sam začepila sebe uloškom, videla sam dve gugutke kako mirno stoje na žici i dve mačke koje se igraju u visokoj zelenoj travi i onda sam videla jedan repić kako skaće gore dole kraj dlakavih nogu poznatog čoveka. Drže se za ruku i pričaju. Ne vide da sam iza njih, daleko sam. Ona je najlepša devojka koja je ikad hodala kraj njega, nadam se da je svestan toga i ponosan zbog te činjenice. Stojim tako na stazi i gledam ih kao da nisu moji, već tamo nečiji, sa tim stepenom znatiželje.

Viknula bih, ali bi to onda pokvarilo sve.
Zaustavila bih zarastanje svih rana koje ne vidim, ali ih na promenu vremena osetim.

Možda ti nisu rekli da ćeš krv gubiti i iz drugih delova tela, da će to biti bolno, ne na dodir, nego na udah, da će ti usporavati noge, ruke, rad srca, život, da ćeš zbog toga doći na ivicu ili malo ispred ivice, da će to te odvesti na mesta na koja nikad nisi mislio da ćeš ući, da ćeš zbog toga pomisliti da je sve sranje i da ništa nema smisla, da su svi srećniji od tebe, svi opušteniji, svi sa udobnijom kožom dobijenom po rođenju… možda su trebali i to da ti kažu, kad su te već spremali za ovo regularno mesečno krvarenje.

Možda.

A možda je dobro što su ti to prećutali, jer nije svako jednako sklon krvarenju, što da te plaše pre vremena.

A možda su znali, ono što ja pre osamnaest godina nisam, da svaka rana ima svoj lek. I da samo ti, sam, možeš da ga nađeš. I još važnije, on najčešće nije ono što ti tad misliš da jeste.

Ta potraga nekad traje godinama, nekad samo sat, zavisi zbog čega se rana otvorila i koliko si iskren prema sebi.

Sve dok sebe zavaravaš, dok zataškavaš nešto što hoće da ga vrisneš, dok ukrasavaš nešto odavno zaprljano, dok se trudiš da prihvatiš neprihvatljivo, razumeš ljude koji ni sami sebe ne mogu razumeti, dok slažeš kocke… rane će se otvarati. Krv će te napuštati, slabićeš.

Tek kad sam vrisnula “ma nek ide u pičku materinu sve što nije do mene!” krv se vratila na svoje mesto, da hrani srce, moje, pa još nečije, zatvarajući rane za sobom, kao na cibzar.

Tek tako.

Jovana Kešanski

Ja sam noć, ja sam ljubav, ja sam drvo koje hoće iz zemlje, ja sam svetla na putničkom brodu i reka koja ga nosi na svojim plećima.
Ja sam varka.

Komentari