Ćuti, ne galami, ne mora tvoja uvek da bude poslednja.

Kažu mi, jer brinu; slutim. Pa se utišam za oktavu, da ne budem nepristojna. Iako mi u glavi ona misao da me nije mama rodila da ćutim. I taman kad ponosno pomislim da sam se uspešno zarekla na tajac, roj progutanih reči izleti i eto mene opet na početku. Pa cokću i beče se. A ja pričam li pričam.

Kako da im objasnim da to moje reči mene pričaju, a ne ja njih? Kažem ti, sve nešto uvrnuto i izvrnuto.

Nasmej se, budi malo ženstvenija i bespomoćnija. Pusti muškarca da bude muškarac. Nemoj da misli da sve možeš sama. Šapnu mi, onako, u dubokom poverenju i uz mig. Jer se valjda i muškost i ženstvenost mere po tome koliko je žena bespomoćna, zar ne? Probam ja malo da mozgam o toj ideji, ali onda đavo odnese šalu, pa evo sad imam u planu da okrečim, zamenim plafonjere i obnovim nameštaj. Šta ćeš, što je nekome mantra, nekom drugom zvuči kao paradoks.

Kako da im objasnim da ja ne mogu sedeti mirno i ćutati da nešto umem? Čiju god muškost to ugrožavalo, ne daj bože. Vidiš, nema mi pomoći.

Ne zanosi se, budi srećna što imaš posao. Kakve knjige i pisanije, kakav put oko sveta, kakvi bakrači? A zrela si za udaju. I decu treba da rađaš. Biće ti sve teže, ovo ti je poslednji voz! Grde me, jer se plaše za mene. Pa zar ima išta gore od neudate žene velikih snova? I ja probam da hodam po zemlji, pravolinijski i usredsređeno. I kunem ti se da ni ne gledam gore, ma koliko me oblaka mamilo da ih izbrojim. Ali onda, dok se trudim da uskladim korak, gledajući u taj njihov beton, omašim i poskočim i eto nevolje. Na kraju se zaigram školice tu među poštenim narodom. Jer pomislim, smešeći se- pa čekaj, ako je ovaj voz pobegao, onda do sledećeg ne moram baš nigde da žurim.

Kako da im nacrtam da sam sva od snova stvorena i da su oni ti koji sanjaju mene, a ne ja njih? Znam, sve gore od goreg.

Smiri se, hajde, izbroj do deset. Ne odgovaraj kad te ne pitaju. Ne budi mirođija u svakoj čorbi. Zar mora svako da zna šta misliš? Neko šapne, neko podvikne- dakako sve dobronamerno. I onda probam…

Jedan, dva, tri…

Čitavog života svega sam imala previše, osim onoga čega nisam imala ni blizu dovoljno. Redom su pokušavali da me podese na tu pravu frekvenciju. Previše glasna u raspravama, previše vesela na zabavama, nekom previše slobodna, nekom previše stegnuta. Previše zakopčana ili previše otkopčana. Nedovoljno smerna, smirena, diskretna i popustljiva. Bandoglavo svojeglava, inatna, tvrdoglava. Očigledno nedovoljno bespomoćna, gotovo uvredljivo samostalna. I otresita, a verujuća, i gruba po ivicama, a beznadežno osećajna. I baš nikako da ubodem. I baš nikako da valjam. Čudno, zar ne?

Četiri, pet, šest…

Pa ipak, kad god sam, zavedena njihovom percepcijom, bila manje ja nego što jesam, šavovi tih novih krojeva moga bića ubrzo bi pucali. Srce bi se pobunilo do usijanja. A znaš da se srce nikada ne buni bez razloga. Nakon tri decenije tih igrarija, najzad shvatam da mi je jedino samopouzdanja manjkalo. Da niko od njih bolje od mene ovaj moj život ne bi živeo. I da sam baš opaka ovakva naopaka. Kako mi to ranije nije palo na pamet?

Sedam, osam, devet…

Jednom sam ti već pričala o čarobnjacima u svetu Normalaca i neću ti se ponavljati. Sad probaj da stvari posmatraš praktično. Ako si ovakva kao ja, dovoljno je samo da naučiš da veruješ sebi. Srcu, intuiciji, leptirićima u stomaku- šta god da te vuče napred. I jednom će upaliti, jer jednom mora. Jednom ćeš pobediti, a samo ti toliko i treba. Ne treba ti publika da te bodri, dovoljno ti je to srce hrabro. Uostalom, i čudo nađe samo onaj ko za njim traga.

I pazi sad dobro, jednom ćeš nekome biti taman. Nedavno sam pročitala: I balava i umazana i razmazana… I čupava sa kosom od zrelog žita i pusta kao vojvođanska prostranstva i neuhvatljiva kao jedan vojvođanski dan i vesela kao kad sladoledžija zazvoni i svakakva baš kako sam te ja zamišljao… Zvuči mi kao Mika, ali me nemoj držati za reč da jeste. Nisam uspela da uđem autoru u trag. Ali toliko znam; neko te negde traži. Neko se negde nada da postojiš, baš takva i ni mrvicu drugačija. Dajem ti svoju reč.

Deset.

Izbrojala sam, eto. I ništa se nije promenilo. Još uvek imam svašta da dodam i kažem i odsanjam i napišem i zagrlim i obujmim i opsujem. Ko me i dalje vidi naopačke, neka proba da hoda na rukama. Ako ništa, barem će se silno zabaviti. A ja… Odoh da budem Ja. U susret svim čudima koja me čekaju. I onom kome ću biti baš po meri. A vozovi neka tutnje i prolaze. I ovako se dalje stigne kad se usudiš da ideš peške.

Dragana Stanić

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri.

Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova.

Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade.
Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi…

Komentari

2 thoughts on “Kod mene sve nešto naopačke”

Comments are closed.