Nikad nijednoj nisam uspeo da kažem: “Oprosti”. Nisam umeo. Prošo sam pola sveta, mešao svoje demone s tuđim, al’ nikad nisam umeo da sa sebe sperem tu balkansku dušu. I tog boema. Tačno napola debil.

Voleo sam masu žena. Il su bar one umislile da je tako? Odlazio od njih pa im dolazio, sve po potrebi, sve onako da mi se nađu, kad drugog nema ali nijednoj nisam nikad reko da žalim. Neke bi me uzele nazad istog časa, neke bi se po pola dana premišljale. I to na jednu noć i na malo igre telesa. Sve su uvek znale da mi pišu i da traže da se vratim. A ja nisam hteo. Šta ću da se vraćam? I kome? Nekoj koja ne zna za sebe, pa svašta umišlja? Nekoj koja će život da na mene potrati i da joj se vreme svede na moje dolaske i odlaske i ovaj nemir posred duše?

Sem jedne. Ona nikad nije. Tačno nije htela i to je rešila da javno kaže. Rešila je tako nas.

Nju sam, kasnije shvatiću jedinu odista voleo.

Nije bila tako posebna. Kad bolje promislim. Al’ je dobro umela da se svadi. Tako je znala da mi odbrusi da sam osećao ko da i tlo podno nas lomi. Mogla je da bude beskrajno ljuta i da šuti od mene danima. Mogla je. Takav stav nisam nigde drugde nikad pronašao. Ma nisam ni umeo da tražim.

Kasnije shvatiću da nisam ni trebao da tražim. A ja sam onomad rešio sam sa sobom da ću neku bolju da nađem i da ću konačno da volim. Šta uradi šuplja glava? Dođavola!

Natjerao me put neki dan, slučajno u njene krajeve. Gledao sam na stanici lica devojaka, pa bih se zaklet mogao da je svaka sličila na nju. Svaka se slično smejala – a opet nije. Pa bi mahala svaka kosom ko ona, a opet ni blizu. I sve su bile lepe ko slike. I svaku bi mogao da na čas napravim svojom, pa zaboravio. A nisam. Šta ima veze? Nisam ovde bio da bih ljubovao na par sati. I sve i da jesam nekoj zavrtio glavu, tačno sam mogao da vidim masu problema u tom.

Nigde nje. Nigde.

A hteo bi, priznam da otvorim oči i da vidim nasuprot svoga – njeno lice.

Načas izgleda da se sa mnom igra žmurke. Gde si se skrila mala? Gde? Pola sveta da opet prođem, ne umem da nađem neku upola lepu i grešnu. I upola ludu. I upola moju.

Šta uradi luda glava? Dođavola!

Osećam i sad njene prste na kolenima. Osećam pogled na licu. Osećam kako bruji pola mene. I pola mene satire, dok stoji naga posred sobe, izaziva.

Najlepša. Moja a tuđa.

Gasim cigaru, odlazim. Nema ovde više ništa za mene. Nema nigde ako bolje promislim. Naopak si svete, naopak. Voleo bi na tren da mi je opet daš.

Jedinu što me nije tražila. Jedinu što nije pisala. Jedinu što me volela više od Boga i jedinu koja me zaboravila. Sve izgleda kao da baš prosto iz tog razloga, nisam nikad mogao da ja zaboravim nju.

Balkanski boem

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari