Pitam se nekad, zašto žene toliko vole da kupuju cipele. Pitam se to i kada ih sama kupujem. Ubeđujem sebe da treba da ih kupim, samo da bih ih kupila. Da ih imam onako, za tu i tu priliku. Ne za konkretno godišnje doba, ni da ih nosim svakoga dana. Prosto da ih imam, jer ne mogu bez njih. I onda ih kupim. I onda ih obično ne nosim često, ili kupim nove pa zaboravim na ostale koje sam volela da nosim do juče.

Čini se da žene uvek imaju odgovor na sve. Zato što su žene, zato što moraju da misle da znaju sve. I zato su im važne cipele. A i zato što stalno nekuda idu, neku da žure. Nikad ih ne drži mesto. A ne možeš svugde ići u istim cipelama. Jer kako bi to izgledalo?

A ipak, moraš uvek biti spreman da ideš.

Rekla bih da postoji jedno mesto, za svakoga neko drugo, gde je čovek potpuno miran. Mesto koje čini da se osećamo prisutno, sigurno, nepomično. Da ne poželimo da koristimo cipele za beg.

Ima to jedno šetalište, gde je sve tiho. Gde se čuju samo ptice. Stalno se čuju, kao da nikad ne odmaraju. Misliš da su to uvek iste ptice, a u stvari se one, valjda, smenjuju. Da se ne umore. Ili promene drvo, jer ni njih ne drži mesto. Ali pevaju.

Čini nam se da pevaju. Ko zna šta govore. Ni najveći naučnici nisu otkrili šta je to što ptica želi da kaže. Nama lepo zvuči, pa uživamo. Sedimo u hladu, i naručujemo srećne šampite. Najveće u gradu. Nije važno u kom gradu. Svaki ima svoje šampite.

Jedemo šampite u tišini, jer se tako lepše uživa. Treba nam vremena, jer nisu to obične šampite. Slatke su, i imaju koricu sa gornje i sa donje strane. Pa ne znaš sa koje strane da kreneš da jedeš. Pa onda po malo sa svake strane, dok se ona sama ne preturi na jednu stranu. Onda bude lakše. Preturio bi je ti i na početku, ali tanjir nije dovoljno veliki. Sav bi se šećer u prahu istresao na sto, a to nikako ne želimo.
Puno posla ima, oko tih šampita.

A opet svi za njih znaju, svi ih naručuju i uvek ih barem dva puta dnevno prave. Vidiš kad donesu ogromni poslužavnik pa se diviš. Pa ako prođeš pored baš tada kada ih donose, definitivno moraš da sedneš i da se osladiš.

Jedemo u tišini zagledani u daljinu, i shvatamo, malo po malo, da ne čujemo ptice, i tišinu šetališta. Tu smo, a nismo. Kao da smo uzeli one ženske cipele za beg. Kao da smo ustali i otišli do jezera da nahranimo patke. Kupimo im smoki, jer ja kažem da je to u redu, jer na šta bi to ličilo da im damo hleba. To se nikad ne radi. Jer se one nadimaju od testa. Tako sam pročitala. Smešno je, ali jedu smoki. Ponekad se ustreme kao da lepšu hranu nisu probale. A ne znamo, u stvari, čime ih hrane. Ali mi im uporno donosimo smoki, i one ga jedu. Znači ne može biti toliko loš. Slikamo se. Ja njih slikam.

Ili odemo u park, da tražimo veverice. Zanimljivo je to, kad ih tražiš uvek ih nađeš. Samo dobro treba da zagledaš, pretražuješ drveće. Precizno i uporno. I neka će se pojaviti već! Kako se penje na drvo, najverovatnije. Prelazi sa drveta na drugo drvo. U onom delu parka gde najmanje ljudi prođe. Ne veruju veverice baš ljudima. Ne znam zašto.

Ja verujem vevericama.

Nekad, dok jedemo šampitu odemo i na brdo. Na njemu je davnih dana izgrađena crkva. Vidi se ceo grad, a vidi se i crkva, kad se popneš gore. Sedimo ispred, gde je isto tišina. Uvek uđemo, makar da pogledamo da li su nešto izmenili unutra. Porazgovaramo malo sa Bogom, zapalimo sveću. Zamolimo da budemo srećni. Da ne prestanu da prave šampite. Mislimo da nas možda čuje. Verovali ili ne, dešava se.

Prošetamo i okolo, da vidimo koje su cveće zasadili, da li su boje drugačije.

I tako u krug.

Odemo, ali uvek uspemo da se vratimo. U tišinu, sa pticama.

Shvatamo najzad da srećne šampite nisu srećne zato što su slatke, ni zato što su velike. Nego zato što imaju tu moć. Moć da te vode gde god poželiš da odeš. Tako je i kada ih ne jedeš. Ne ti cipele potrebne da odeš. Treba ti misao. Neka srećna, sa tvog nekog srećnog mesta.

Da bi mogao da ideš.

Ali i da bi uvek mogao da se vratiš.

Milica Popović / World according to Schatzi

rođena 24.08.
znak: devica
podznak: lav
posao: profesor danju, pisac noću
zdravlje: ponekad se bori da ostane svoja u ovom blesavom svetu
ljubav: pokušava da ne dozvoli da njeno unutarnje dete vodi uvek glavnu reč, ali upkos svemu, ono skoro uvek pobeđuje
uopšteno: voli sove, knjige i bajke, veruje u dobre završetke i citiranje kao način života
omiljeni citat: “embrace the glorious mess that you are.”

Komentari