Nemoj da me grliš večeras. Zagrli me sutra kad se budemo rastajali, kad ne bude bilo mjesta suzama, kad ne bude mjesta nadanju.

Zagrli me sutra kad budem poželjela da se srušim i da plačem, kad budem krila suze ispod rukava da ih ne vidiš i kad budem osmijeh nalijepila na lice, samo da bude lakše reći zbogom. Zagrli me kad ostanem bez glasa i kad usne ušijem u meso samo da se jecaj ne otrgne između riječi volim te i nedostajaćeš mi. Jer volim te. Jer nedostajaćeš mi. Ali prećutaću ti.

Suze ću nanizati u najljepšu ogrlicu i oči će mi blistati, ali ćutaću. Neću ti reći da će me slomiti jutro bez tebe, i da će dani opet postati besani kao i prije. Možda ćeš naslutiti, iako sam ti daleka. Možda ćeš naslutiti kakve su me oluje pohodile, i koliko je trebalo da u tebi vidim putokaze ka sreći. Nemoj da me grliš večeras, jer bojim se da će se raspasti sva snaga koju sam pozajmila od tebe. Bojim se da će me jednom srušiti tvoj pogled i da ću te povesti u mračne predjele mene. Bojim se da ću ti pokazati slike uništenja i da ću ti ispričati o noćima kad me vrisak uspavljivao. Bojim se da ti priznam da sam bila sopstveni sudija i dželat.

Nemoj da me grliš večeras. Zagrli me sutra kad nova zora donese mir, i kad budeš spakovao sve uspomene na nas. Kad budeš odlazio i iza sebe ostaviš samo miris. Zagrli me sutra, kad budeš pored nekog sanjao snove. Budi srećan za nas. Večeras me samo drži za ruku, i ne daj da potonem u bezdanu u koji sam skočila. Ne daj da se utopim u suzama. Drži me za ruku, privij me na grudi kao melem i pusti da se raspadne stijena u koju sam se sklonila.

Nemoj da me grliš večeras kad se kruni nebo nad očima. Pusti da u samrtnom ropcu izdahnu moji vrani konji sakriveni u kosi, pusti da se zamrzne sjeanje na tebe, da te u led okujem u sebi. Jedino tako te mogu pamtiti. Jer ako te sad u kožu ne upijem, ostaću samo prazna stranica u boci. Ostaću ruševina koja sam i bila prije nego si se poigrao sa mojim arhitekturama. Nisi ni slutio koliko je tebe u meni ostalo.

Nemoj da mi pričaš snove večeras. Nemoj da me plaši rastankom, i nedostajanjem. Nemoj, zagrcnuću se suzama, udaviće me riječi i otići ćeš a neću ti mjeti priznati da si bio najljepši smiraj dana i najdinije ludilo u mom besramnom životu. Neću ti priznati da si bio ljubav, ako sam je ikad i poznavala. Čuvala sam tvoje snove pamteći tvoj profil, tetovirajući tvoje prste u koži, čuvala sam miris i zvuk tvog glasa. I nemoj da me grliš večeras. Zaboraviću te trenu i samo će tuga ostati u meni da me okuje, jednom kad odeš da ostanem sputana, da ne umijem potrčati za tobom. Da ti ne umijem reći koliko si ljubav u mom životu. Jer jesi ljubav. Jer jesi život.

Nemoj večeras da me grliš onako kako znaš. Samo me drži za ruku. Pomiluj me kosi, poljubi u čelo i reci da ću ti faliti. Sve drugo bi me večeras ubilo.

Selma Šljuka

Ko sam ja?
Najmlađe dijete moje porodice. Diplomirani inžinjer (aha, jesam)
e-komunikacija. Kažu i da sam pjesnik. Rođena u Crnoj Gori, i nasukana na
njene hridi. Vegan koji vjeruje u bajke, i ljubav. Ponosna vlasnica
(trenutno) tri knjige poezije, “Deseto nebo”, “Maloljetni suncokret” i “Pjesme od krvi”.
Zaljubljena u more i nebo. Eto, čovjek sam. Žena sam.

Pratiti me možete i na blogu: tostokucanijesrce.blogspot.hr

Komentari