Prvih mesec dana od rođenja deteta su najteži period. Imate stvorenje od nekolikog kilograma i dali biste mu ceo svet, a od njega ne dobijate nikakvu povratnu informaciju. Čak i ne gleda tako često u pravcu vas.

Nakon tih mesec dana ili u krajnjem slučaju do navršenih babina, bebina kratkovidost nestaje i ona počinje da primećuje lica, najčešće to prvo bude mamino (jupiiiiiiiii) i reaguje na glas (opet najčešće majčin). Tada već vaša veza postaje čvršća i to mnogo toga olakšava.

Ali ne lezi vraže!!!

Naša nezasitost tek tada kreće. Pa bismo odmah da počne da guče, da se podiže, smeje i sedi… pa bismo, kad bi moglo, da počne sa puzanjem, pa sa prvim slogovma, kasnije rečima.. I ako bi moglo sve to što pre. Jer zašto da druga deca budu bolja od vaše? Toliko toga očekujemo od tako malih stvorenja da se još i razočaramo kad ona ne napreduje u skladu sa knjiškim predskazanjiima.

A tamo piše da ako dete ne prohoda u prvoj godini nešto sa njima MORA da nije u redu! Pa još ako ne progovori sa dve, odmah se obratite lekaru! Istina je sledeća: sve je u savršenom redu sa svakom od beba. I svaka napreduje u skladu sa svojim tadašnjim mogućnostima. Svaki razvoj je potpuno individualan, i ne drage mame, ni jedna beba NE ZAOSTAJE ! Jer nema mesta upoređivanju.

Zašto biste svoju decu uopšte upoređivale sa drugom?

To što ne sastavlja rečenice sa dve godine ne znači da je u zaostatku u odnosu na druge bebe. Ja sam lično potpuno ćutala do svoje navršene druge godine. I moji me se nisu odrekli. A i nešto ne primećujem da sada zaostajem za ostalima. Jer sve se u nekom trenutku izbalansira. Ne osećajte grižu savesti što vaše dete još ne počinje sa puzanjem, jer zna ono vrlo dobro kada će. I to što možda još uvek ne zna da kaže “mama” ne znači da to i ne oseća.

Zna ono od prvog minuta svog života ko ste mu vi.To što sada ne priča naglas ne znači da u svojoj glavici ne viče na sav glas “mama mama mamaaa!”. Vi i ne znate da svaki put kada vas ugleda ono u sebi kaže “dobro je da si tu mama, pored tebe mi je najbolje” ili da dok je hranite ona priča “volim te mama, hvala što brineš za mene” . Iako to ne izgovara, ono baš to oseća.

Oseća neizmernu ljubav prema vama, koja je neuporedivo vrednija od par nespretno izgovorenih slogova ili sastavljenih reči. I zamislite šta, ono baš ništa više od te ljubavi ne očekuje od vas! Ne upoređuje vas sa drugim mamama. Ne razočarava se u vas zato što vi možda niste skinuli taj višak kilograma, a ona mama jeste. Ili zato što vi imate manje strpljenja od one tamo mame. Ili mu niste kupili tako skupa kolica. Ništa od toga njima nije bitno. Važna im je samo činjenica da ste vi njihova mama.

Kakva god da ste, njima ste najbolja!

Nek i vama vaša deca budu savršena bez obzira na to da li su uspela da se skinu sa pelena. Jer to što nam se plasira o svim tim čudima od dece samo je lepo upakovano u šareni papir. Zato nikad ne bih očajavala što tamo neki bebac možda već sedi, a moja Gala ne. Nebitno mi je sve osim njenog zdravlja. Zahvalna sam Bogu što pored sebe imam živo i zdravo dete jer, znate li koliko je, nažalost, dece sa autizmom, koja nikad neće prohodati ili propričati? Nikada. I znate li šta bi sve ti roditelji dali da im dete propriča i u dvadesetoj ako treba?

I kako posle takvih primera ja mogu da bude nezahvalna što moje dete još uvek ne voli da se kupa?

Čitaj još...

Zaljubljenik sam u život, u svaki novi dan, u sve i svakog ko se pojavio u njemu, jer sve me je to dovelo do ovoga što sam sada. Možda zvuči kao kliše, ali knjiga je moja velika ljubav od malena, pa to objašnjava stalni poriv za pisanjem, otvaranjem duše i srca, jer ja to ovako najbolje umem. Moji tekstovi nastaju u trenutku, vodim se čistim emocijama, pokušavajući da kroz pasuse napisanog, pomognem, utešim ili makar nasmejem onog ko čita. Ako to uspem bar sa jednom osobom, moja misija je ispunjena.

Komentari