Imao sam osećaj tvoje blizine. Tačno kao da si tu sedela, prekoputa, kao one večeri. Gledali smo se preko ruba čaše u kojoj je mirisao Porto. Poručila si ga, pa se mrštila, pa ispijala male, kratke gutljaje i gledala me onim pogledom. Onim svojim. 

Onim šta pali i proždire i ubija i oživi, sve odjedom i u isti mah.

Sve sam se na časove osvrtao oko sebe.

– Šta ti je? – reče mi drug.

– Maništa. – onako progutam na suho a nemam mira. I posegnem za cigarom.

– Ma aman taman si ugasio?! – opomene me.

– Štas mi ti keva? – opalim upaljač i povučem. Osetim u dubini grla kako peče i godi a kroz aromu cigare, spaljena duvana i zagušljiva kluba, kao da na momenat osetim onaj tvoj parfem. Onaj znaš što ti nikako nije stajao a svugde si ga nosala za sobom. Spakovala u svaki kufer, a nikad vadila. I rekla mi onomad kad sam te pitao šta s tim, da ti se samo sviđa bočica, pa smo zaključili da treba da pronađemo parfem za tebe.

A kasnije tu noć kad sam stao da te ljubim po vratu, onako vrelu, taman izašlu ispod tuša, skontao sam da parfem tebi ne treba. Tačno bi kvario aromu tvoje kože. I sad sva struja projuri kroz mene, ma mozak mi zaustavlja pomisao na tu noć. I na tebe. I kako si me tražila i želila. I gorila.

Zapitam se šta se to isprečilo među nama? Šta i ko?

Ti? I sve tvoje gluposti i nezrela, a dobrodušna narav?

Ja? I čisti sebičluk, jer nisam nameravao ni dah da trošim na kako pomislih onda – sulude i glupe, unapred izgubljene bitke?

Netko treći? Ko? I zašto sam pustio da do tog dođe? I zašto si ti pustila?

I ko sad primeti da ne stavljaš parfem? I koga tako gledaš? I s kojim ga pravom gledaš tako? Te oči su moje, ta tvoja pojava, taj prkos, ta žestoka potreba, to je moje i nikom to ne dam.

Nemam te predugo, a ne dam te.

– Vid crnke preko puta. – opali me drug po ramenu. Bacim pogled i uzdahnem.

– Lepa je. – zaključim i nastavim da se igram s cigarom i radim kolute dima.

– Baš onako prava. – ispali on dok rukama oblikuje siluetu idealna ženskog tela, a ja zaključim da on pojma nema šta je ideal i da ga nikad dotakao nije, ni okusio, ni imao takvu ženu, njeno telo ispod svog.

Ti nisi bila taj ideal, bila si tako nestvarno jebeno dobra u svojoj nesavršenosti. Tako me izazivala da mi mozak još ne pojmi da žena može tako da ti pomuti pamet. 

Drug lupne dva put po stolu i ja prihvatim da je on krenuo u lov na crnku što zavodljivo pogledava prema nama, a ja se okrenem, vadim pare i ostavljam uz neispijeno piće, pa izlazim u vrelu noć. Sve se slijepi duša u meni od sparine grada i neke i suviše teške melanholije.

Jebeno mala. Baš jebeno. Sad imam potrebu da ti pišem, sad imam potrebu da te čujem. Baš sad, kad znam da ne bi podigla telefon i rekla ono svoje: “Haaal – o” što bi razdragano razvukla, pa taman i da ti životna nit o tome ovisi. 

Al’ bacit ću pogled na ono što si pisala. Možda negde u tom svemu, još nađem tragove sebe. 

Sebičluk. Ne dam ti. Ne dam ti da igde budeš sretna bez mene.

Balkanski boem

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari