Sedeli smo na kamenoj ogradi iza njene kuće. Dva stara druga, s milion neispričanih gluposti i dva života sećanja. Sedeli smo i ja sam hteo da se rasplače. Nije mi dugo pričala o sebi. A hteo sam da priča. Hteo sam da mi ovde isplače dušu na ramenima, pa da ponesem u suton te jade umesto nje.

Nije htela. Ćutala je. I sve šta je prećutala, kazalo mi je da nije srećna. Ne kako sam za nju hteo.

Imati drugaricu i voleti je kao nijednu ženu a ne dirati je nikad, može da bude i greh i lepota i kazna i dar. Može da bude sve. A ona je bila moje sve. Moje sve što niko nije smeo da dira i da povredi. A neko je povredio i još ga je uvek volela.

Ćutao sam i ja, a u sebi motao pitanja. Šta ima on a niko drugi nema? Šta ima on, a ja nemam? Šta ima da je još drži i šta je uradio da je dobio takvu ženu pa je polomio? I kako se takva gluparija prašta?

Nije mi verovao. – stala je da priča. Onako na prepad kao i uvek. Dve male zvezde s istoka su rešile da osvetle nebo nad nama i da nam ukrase noć. Dve su suze, krenule da joj orose lice i ja sam stao ko ukopan.

Tako lepa žena, ne bi smela da ikada plače.

Mrzeo sam čoveka što ga nikad video nisam. Mrzeo sam jer je uradio najveću nepravdu ovoga sveta, uzeo pa prodao srce ove divote.

Ćutao sam. Nije bilo moje vreme da išta pitam.

Nije mi verovao. Verovao je njima. Htela sam da pričam s njim, a nije dao. Samo je postao takav debil. I otišao. Pa u redu. Neka je. 

Zašto se sad vraća?

Ja sam uradila sve da mu budem najbolja. I volela sam ga. A on je ispao derle. Jeste. Kažem ti.

Verujem ti. – nisam ni imao razloga da sumnjam u njenu reč.

I sad bi da se vrati! Eeeej! Da se vrati! Pa šta sam mu ja? Neko dečje igralište? Pa će da svraća kad mu se digne? Eeeej! Ne znam ja na kakve je taj navik’o, al’ prosto ću rađe da crknem nego da mu oprostim. 

Hteo sam nešto da kažem. Hteo sam i da je zagrlim i da slažem da je sve u redu. Al’ ništa nije bilo. Ona je i dalje sedela ovde, jedan milimetar od moga tela, a bila dve hiljade zvezda daleko.

Hteo sam da je ljubim, da usnama lagano krenem niz to lice, pa skupim svaku suzu i na njeno mesto utisnem poljubac. Hteo sam da osetim to telo uz svoje, te usne na svome licu. Osetio sam kako od njene blizine sve u meni divlja i lupa i kako mi pantalone postaju tešnje i tešnje.

Debil. – rekoh sam sebi.

Jeste. – uzvrati ona.

Nije mogla da zna da sam na sebe mislio više no na tog nekog neznanog njega.

Ma vratićeš mu se ti već. – prosuo sam kroz zube.

Neću. Kažem ti, neću.

Oćeš. Kad prođu još jedno tri veka ovih tvojih suza. – izvalio sam pa napravio smrtni greh i rukom joj obgrlio lice i osetio da joj je koža pod mojim prstima mekša no sam slutio da može bit.

Nemoj Sale. – odmakla se, al’ neki vrag u meni nije mogao da se smiri. Sad il nikad. Povuko sam je k sebi pa poljubio. Stala je da se brani, pa nastavila da me ljubi i da joj klize prsti po mojim ramenima.

Nebesa. – provalih, a ona se odmakne od mene pa mi odvali takav šamar da mi je oko glave tri put zvonilo.

Ustala je zatim pa naglo sjela. Pa ustala još jednom i zagledala se u mene sva ljuta. Gledala me tako možda jedan tren a onda mi rukama obujmila lice i rekla – Ovo si trebao da uradiš pre tri godine. Ne sad. Al’ ti vazda dolaziš u krivo vreme. Ako ću i da mu se vratim, to će biti pod mojim uslovima, a večeras ću da uzmem što mi se nudi. 

U tom trenu stala je da me ljubi. Od šoka sam izgubio dah, pa tek tren zatim stao uzvraćati, dvoumeći se u sebi koliko daleko ići, jer ona nije bila bilo ko.

Kad mi je uhvatila ruku pa je naglo spustila na svoje grudi nije mi trebao drugi znak. Letnja je haljina bila skinuta s nje u trenu a ona sekund kasnije u mom krilu.

Na tom malom kamenom zidu, iza njene kuće, probao sam kakvog je okusa ljubav. A onda sam ponirući u nju shvatio da je to samo taj jedan put.

S jutrom ona će i dalje da voli, nekog drugog čoveka. 

Balkanski boem

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari