Često plačemo. Takvi smo. Goli i ranjivi.

Dođe nam dan da i po nekoliko puta zaplačemo, ali se nakon par minuta i dobro nasmijemo, pa onda malo i mrzimo sve oko sebe, i sebe, poslije smo inspirirani životom, ljudima, volimo sve živo i ne živo, dok nam tuga ponovo ne navre.

I tako u krug. Izmiješane emocije su nam česta svakodnevnica.

Sve je to život. Moramo isplakati sve što nas tišti, moramo se nasmijati ljepoti života, moramo i malo mrziti. Sve to moramo kako bi znali što je sreća a što nije, što volimo a što ne volimo, što želimo a što ne želimo.

Ima onih koji kažu da ne plaču, da nikada ne mrze, da nisu tužni, ne dozvole si.

I ja sam nekad bila teška za suze, za poneku mržnju, za bol. Nisam joj dala ni blizu sebi. Bila sam nekako plaha, isplašena, napeta. Sretna sam što sada sve to mogu da isplačem, što prihvaćam bol i suzu tamo kako bi se nastanila vječna sreća.

Al’ Ti, koji ne znaju to, sreća im je kratka, dođe pa ode, još ne znaju što vole i da vole, što žele i da žele.

A sreća kad se nastani i u boli ostaje, sa svakom novom suzom se taloži. I ne odlazi.

Komentari