Još u periodu održavanja svoje trudnoće, dok sam morala da ležim i dok mi je strogo zabranjeno bilo kakvo kretanje, odlučila sam da to kako umem i znam okrenem u svoju korist. Bila je sredina januarskog roka, a ja imala prijavljena 4 ispita…

Nisam mogla da propustim taj rok i rešila sam da izađem na svaki ispit. Danju bih učila, noću plakala i tako u krug.

Nikad mi spremanje ispita nije bilo mučnije. Moji bi me odvozili do fakulteta i čekali dok ne završim. Da skratim priču – položila sam sve. Ali doživela sam komentare, u stilu: “Lako je njoj, da ja po ceo dan ležim i ja bih od dosade učila.”

Sve što sam mogla na to da kažem jeste, “Ne daj Bože da ikada ležiš zbog ovoga zbog čega ja sada ležim…”
Danas, posle pet meseci, sa milion obaveza više, sa životom promenjenim iz korena, doživljavam isto! Jako često čujem to famozno “Lako je tebi!” Svaki put kad čujem ovu konstataciju od srca se nasmejem.

Da, lako je meni. Imam dete o kome se brinem, posao, fakultet, prijatelje i porodicu, a ništa od toga ne sme da oskudeva.. Vremena za sebe imam daleko manje nego ranije, ne spavam gotovo uopšte, imam višak kilograma, kosu operem kad mi dete dozvoli… Da, lako je meni. Zaboravila sam kako izgled spavanje u kontinuitetu. Zaboravila sam kako izgleda kad ti sam sebi planiraš i organizuješ dan. Da, baš mi je laķo.

Ono što ja plasiram drugima na društvenim mrežama ili uživo je uslovno rečeno, maska. Moja maska, koju sasvim svesno pružam. Jer, naravno da ću se slikati kad mi je dete srećno i nasmejano. Ti ne vidiš onih par minuta pakla ranije kad je vrištalo i kad ga ništa nije smirivalo… Pa sam zbog toga malo vrištala i ja. Naravno da ću se slikati kad sam sređena. Ti ne vidiš one dane kada sam sa konjskim repom ceo dan u pidžami jer nisam stigla ni da se obučem.

Niti vidiš moje podočnjake svaki put kada moja beba odluči da je spavanje za kukavice!

Ne znaš ni koliko često izgubim pojam o vremenu i ne znam koji je dan uopšte! I naravno da ću garderobom sve dobro upakovati… Ti takođe ne vidiš ni onih nekoliko kilograma viška i strije na bokovima? Ne vidiš kad tek uveče shvatim da tog dana nisam jela? Niti osetiš ono što osetim ja kad shvatim da ne mogu da uđem u stare farmerice. Ti vidiš najbolje od mog majčinstva – jer ja to želim! Ne vidiš dok plačem kad ona plače, jer joj niču zubi, a ja nikako ne mogu da joj pomognem.. Ne osećaš moj bol u kičmi od nošenja. Nisi ti spremao/la ispite dok si u drugoj ruci uspavljivao/la bebu. Ti ne znaš još milion drugih stvari kroz koje sam prošla ili još uvek prolazim…

Imam tek 22 godine i mnogoooo energije, a je to, možda, moja jedina prednost. Ali ima i toliko toga što tek planiram da uradim i postignem. Toliko toga još želim da steknem. Sad, kad sam majka, samo sam još ambiciozinija. A dan nekad prekratko traje. Prekratko za jednu majku. To što pored svega toga nađem vremena da budem srećna ili sređena… To je stvar balansa ili umeća.

Uopšte nije ni bitno.

Bitno je da su ljudi skloni idealizovanju tuđih života i gle čuda – uvek je drugima lakše nego njima! Drugi su uvek u boljoj situaciji, dok je njihov put uvek teži, a njihovi problemi uvek veći od vaših.. Iluzije tuđih života tako nam lako stave povez preko očiju i učine nas slepim za sve one istine koje se kriju iza par srećnih slika i nasmejanih očiju.. Istina je da nam je lako onoliko koliko sami sebi olakšamo. A ja samo svaku svoju situaciju jako dobro okrećem u svoju korist. Ili jako dobro ubeđujem ljude u to.

Čitaj još...

Zaljubljenik sam u život, u svaki novi dan, u sve i svakog ko se pojavio u njemu, jer sve me je to dovelo do ovoga što sam sada. Možda zvuči kao kliše, ali knjiga je moja velika ljubav od malena, pa to objašnjava stalni poriv za pisanjem, otvaranjem duše i srca, jer ja to ovako najbolje umem. Moji tekstovi nastaju u trenutku, vodim se čistim emocijama, pokušavajući da kroz pasuse napisanog, pomognem, utešim ili makar nasmejem onog ko čita. Ako to uspem bar sa jednom osobom, moja misija je ispunjena.

Komentari