Završiš tako s nekom nepoznatom devojkom, u nekom nepoznatom stanu i u jednoj avgustovskoj noći volite se za čitav život. Zagledani jedno u drugo, ne pominjete prošlost, ne pričate o budućnosti, briga vas je šta će biti posle – samo se volite, volite i volite. Taj dan je vaša večnost, on je vaše zauvek.

I bude vam sjajno, bude vam čarobno i nestvarno –  bude vam toliko dobro da poželite da se nikada više ne vidite. Ali, to nije važno, važno je ono što se desilo tada. Te noći…

* * *

Gledaš je kako lagano ustaje iz kreveta, šeta gola po sobi, pali cigaretu, povlači dva dima i ostavlja je da gori sa strane. Zatim skida šminku, stavlja kafu, usput traži nešto po ormaru… Sve vreme gleda ka tebi i govori nešto uz lagani osmeh, pomalo umorno, ali zadovoljno, kao da je skinula sa vrata neku veliku brigu. Pokazuje ti piće koje ima, dvoumi se koju muziku da pusti, da li da uključi klimu ili da otvori prozor. A tebi je tako svejedno. Ti bi samo da je gledaš, da joj se diviš, da je upoznaješ i želiš ludo zaigranu, u nekom udaljenom svetu.

Posmatraš je, zavaljen na njenom krevetu, u njenom univerzumu i zaljubljuješ se polako u njenu lepotu neumorenu životom, godinama. Posmatraš je i prvi put počinješ da je želiš samo za sebe, duže od jedne noći. Nakon toga ustaješ i ideš ka njoj, spuštaš joj ruke na ramena, ljubiš je i dodiruješ dok ona treperi i priča o nekim nebitnim stvarima koje su njoj, izgleda, veoma bitne.

A tebi je i dalje svejedno, ti bi samo da je ljubiš, voliš, obgrliš s leđa, ti si već lud za njom, iako je poznaješ tek nekoliko sati…

Vreme prolazi. Odlazi da se istušira i, smešeći se, ostavlja širom otvorena vrata, pozivajući te tako da joj se pridružiš. A ti nastavljaš da se muvaš po stanu, gledaš knjige sa njenih polica, raspored stvari, sitnice, fotografije iz detinjstva, gledaš haljine i cipele koje su izložene kao u nekom minijaturnom butiku. Otkrivaš da se bavi slikarstvom, da je kao mala išla na ples, svirala flautu, glumila. Zatim gasiš svetlo, svlačiš se, probijaš se kroz vodenu paru i ulaziš kod nje.

Ljubite se i ne ispuštate jedno drugo iz naručja, molite se bojleru da topla voda što duže potraje, molite se bogu da ova noć što duže potraje. Presrećni ste, po vašim dodirima se meri strast i sve ono što na nju podseća.

Od silnog uzbuđenja počneš da joj izjavljuješ ljubav, a jedva da znaš kako se zove. Obećavaš joj budućnost, a ne znaš ništa o njenoj prošlosti. Izgovaraš ovlaš jedno ,,volim te”, kao ulaznicu za ono što sledi. Zatim ubacuješ, onako usput, poneki bezobrazluk kao začin. Nakon toga dolazi smejanje, dugo smejanje… Klimaš glavom na sve što kaže. Već je voliš i obožavaš. Već si lud za njom. Dok, u stvari, voliš, obožavaš i diviš se samo sebi. Sebi takvom, oslobođenom svega.

I dalje znaš da ne znaš ništa o njoj. Bolje poznaješ njeno telo nego nju samu. Ne znaš da li je srećna i da li voli svoj život? Zanima te da li ima nekoga. Zanima te ko je izdržava, ko su joj roditelji, ko je uopšte ona. Pitaš se da li je to život koji je želela da živi. Pitaš se da li je sa svima takva kao što je sa tobom večeras, ili zaista uživa? Ne znaš da li ste zajedno zato što joj se sviđaš, zato što si poseban, drugačiji, ili zato što joj treba neko, bilo ko. A ti si prvi naleteo. Pitaš se, ali je ne pitaš. Govori sama.

Upoznao si prvo njeno telo, upoznao si je dodirom, milovanjem, usnama, a zatim upoznaješ i nju samu. Nastavljate zagrljeni razgovor u njenom krevetu. Priča ti o drugaricama, letovanju, umetnosti, odlukama koje su je promenile… Priča ti o studijama koje privodi kraju, o familiji, bivšim momcima, emocijama, strahovima. Priča ti o svetu koji tako dobro poznaje iako ga nikada nije videla izbliza.

Opustila se i počinje da se glupira, uvija se sve vreme dok govori, uživljava se u svaku izgovorenu reč, glumi, pevuši, a ti nastavljaš da slušaš i sklapaš mozaik u glavi.

Zatim izlazite na terasu i gledate Beograd kako spava. Tek po neki pijanac zatetura ulicom, negde u daljini projuri automobil, čuje se lavež, a onda opet tišina i dva srca koja te noći pulsiraju u istom ritmu, povezana tankim nitima požude. To je to. Ne može bolje od toga. Srodili ste se, smešite se i vraćate u vaš jednodnevni san koji miriše na zanos, lepotu, prkos svetu i vremenu u kome živite. Bacate se na krevet i nastavljate da obarate lične rekorde u zagrljajima, dodirima, uzdasima. U jednoj noći volite se za čitav jedan život, pa i više od toga…

Svesni ste da će ova veza da se završi bez svađa, ljubomore, bez suvišnih zaključaka: ,,Mislim da nismo jedno za drugo…”,,,Promenio si se…”, ,,Verovala sam da si drugačiji…”. Završiće se bez prebacivanja, zavisti, tuge. Svesni ste, i zato od svega, od svakog trenutka, pravite uspomene.

A vreme i dalje neumorno prolazi.

Trudite se da ukradete što više od noći, spasavate svaki sekund od zaborava. Zatvarate terasu, spuštate roletne, zaboravljate koji je dan, zaboravljate sve, želeći da produžite ono što će kad-tad morati da se završi. Dolaze nove šetnje po stanu, sanjivi pogledi ka nepokrivenom telu, novi dodiri. Tu su i retki trenuci kajanja što ste možda preterali, što možda niste trebal. Nepotrebno moralisanje, zatim smejanje, valjanje po podu, pametovanje o životu koji prolazi, a vi ga gledate sa strane –  ušuškani i izdvojeni.

Nakon svega toga, zavaljeni na velikom krevetu, napokon shvatate koliko je život lep, čaroban, čudesan. Želite širom da ga zagrlite kao što ste cele noći grlili jedno drugo i poletite negde visoko raširenih ruku. Kao u pesmi ili na filmu.

A onda rastanak, duga obećanja, poljupci, zakletve. I onda – ništa. Tako to jednostavno mora, mislite oboje, a ne kažete ništa. Povratak u realnost, na posao, fakultet, isti problemi, svakodnevne gluposti i sve se polako zaboravlja. Ona prestaje da se javlja. Ti prestaješ da zoveš. Nema nje. Nema tebe. Nema kajanja, nema ljutnje, nema ničega. Samo jedan divan osećaj da se nešto desilo, jednom –  možda slučajno, možda namerno i to je to. Niste stigli čak ni da se posvađate, ni da slažete jedno drugo, niste stigli ništa, a stigli ste ono najvažnije.

* * *

Vreme je prošlo i prolazi. Kako je lepo ući u nečiji svet, videti ono najlepše u njemu i onda otići uveren da je sve savršeno, da sve teče bez problema. Kakva je to ludačka potreba koja nas gura u zagrljaje nepoznatim ljudima?! Naprosto nas baci, zanese, navuče, a zatim isto tako lagano izvuče kao da se ništa nije desilo.

Postoje ljubavi kojima se uvek vraćamo, koje su uvek tu, na dohvat ruke, a i one koje čuvamo samo u mislima, negujemo ih poput retkog cveća i prizivamo u teškim momentima. Čuvamo ih kao što čuvamo tu jednu noć, kao čitav jedan život koji je mogao da se rodi a nije.

Autor: Stefan Simić / Izvor: Crna Ovca

Čitaj još...

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari