Bila je noć za pamćenje. Pod ljubičastim nebom, u dnu ulice, šaputali su ogoljeni platani. Negde na drugom kraju planete jednoj se košuti oteo uzdah.

Između dva velika grada, na pustom studenom proplanku, niknuo je cvet neobičnih boja. Pod nečijim prozorom neko je pevušio serenade, sasvim tiho. Jedna mlada neodlučna reka upravo je napuštala svoje korito po prvi put, drhtavo i kradom. Stari ulični svirac sa trga opraštao se od svoje harmonike i otišao da pokuca na vrata svog nekadašnjeg doma.

Negde je bila otvorena prašnjava kutija pisama iz daleke mladosti. Jedan je prsten nalegao na domali prst, a negde neki drugi sa istog spao u kutiju sa nakitom, za sva vremena. Na suprotnom kraju grada mladi matematičar otkrio je magiju gramofonskih ploča. U istom trenutku, u soliteru pored, jedna je majka skinula kecelju i spakovala svoje kofere. Uspavani spiker sa radija rešavao je nedeljnu ukrštenicu i najavljivao sneg negde pred zoru. Vetar je dobošario po roletnama nečijeg prozora. Voz za prestonicu kasnio je sa polaskom tačno 17 minuta. Sa tornja crkve oteo se prigušeni zvuk zvona i nestao u nekom nebeskom ćošku.

A on me je ljubio.

Mirisao je na pomorandže i krio me u uglovima očiju. Pamtim treptanje uličnih svetala koje me je hrabrilo da umrsim svoje prste sa njegovim. Te noći sam naučila da letim i da sanjam naglas. Naučila sam da dišem, a da me ne boli. Ispričala sam mu odakle sam došla, bez skretanja pogleda u stranu. I svoje sam nebo, tek tako, naslonila na njegovo. I konačno, rekla sam laku noć poderanim haljinama jednog naopakog detinjstva. Oprostila sam se od čekanja pravog trenutka da pustim svoj glas. Rekla sam zbogom zidovima, preprekama, bezdanima, molitvama. Zbogom pozivu koji nikad nije stigao i pismu koje nikad nije poslato. Zbogom prstima vremena koji su me iznova vukli par koraka unazad.

Rekla sam laku noć i zbogom jednom sivom malom gradu, jednom dvosobnom stanu u Vojvođanskom Bulevaru broj 38, jednoj pločici sa prezimenom i imenima strgnutoj sa vrata tog stana…

I pamtim igru svetlosti božićnih lampica na maloj okićenoj jelci u mojoj sobi. I dve duše, koje su, sklupčane u zagrljaju, spavale mirnim snom. U dnu ulice utihnuli su ogoljeni platani i jutro je donelo najavljeni sneg…

Dovoljno godina kasnije, neka druga duša živi svoje noći za pamćenje u toj mojoj maloj studentskoj sobi. Nadam se samo da ume da razume jezik platana, kao ja nekad.  Nadam se da prepoznaje svoje prelomne trenutke i da ih lovi i pamti pre nego što odu u nepovrat. Pod mojim prozorima danas živi jedna lipa, koja baš i nije toliko pričljiva. Otme se po koja serenada pod nečijim prozorom katkad, od onih dovoljno hrabrih. Onog starog svirca i dalje viđam na trgu kako svira, ali ga sad unuk prati svojom pesmom. Vozovi za prestonicu i dalje kasne, iako ih danas nazivaju brzim. Reč „zbogom“ malo više štedim, pa promolim glavu nekad u onaj mali sivi grad i puštam ga da bude deo mene.

On me više ne ljubi. Moje nebo stoji uspravno i samo. Njegove ptice su se nedavno tek razletele iz mojih oblaka. Ali još pamtim čaroliju i zasigurno znam; jednom sam uspela da poletim. I vratiću se tamo gore, vremenom. A do tad, ko zna, možda i ova lipa prošapuće.

Jer na kraju se uvek vratiš na početak…

Čitaj još...

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri.

Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova.

Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade.
Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi…

Komentari