Znaš da je kraj,
već odavno se šunjate okolo ko dve gluve mačke
s uvučenim kandžama.
Znaš da odlaziš,
ćutiš satima, dremaš,
sramno se presvlačiš.
On čeka, gospodstveno,
tebi se ne ide,
znaš da dolazi
novi dan,
studen, samotan
obmotan maglom.

Šetaš kroz sećanja, miluješ
prašinu sa zajedničkih slika.
Odlažeš.
Vreme je.

Na kraju neko će ipak otići prvi.
Boleće podjednako.
Kad znaš da je kraj
imaš svega previše
neizgovorenog, neurađenog,
nedovršenog.
Ostavljaš tako načeto i do pola
za nekog drugog,
za nekog ko ti neće dati da odeš lako,
za nekog zbog koga ćeš konačno
izvaditi onaj sunčani šešir sa velikim obodom
i stare sandale
za hodanje po peščanim obalama
i hladu platana
i mirno čekati zalaske sunca iza stenovitih planina,
bosa kao ciganka tajanstvenih plavih očiju
iz kojih čita budućnost sveta.

Pronađi sebe da bi razumeo svet
..by Ivana A.

Kao mala nikada nisam razmišljala šta bih bila kad porastem
možda sam želela da budem muško, jer je njima sve dopušteno.
Život se ne bira on nas izabere.
Svaki put ima svoje putokaze i svoje stranputice,
nekada nas putokazi odvedu na pogrešna mesta,
a neki skiveni puteljak na predivnu visoravan
na kojoj se sanja.

Narcis i Zlatousti žive u meni, koji od njih će se s jutrom probuditi ne znam ali znam da je život sjajan i sa jednim i sa drugim.

Ivana Aleksov – građevinski inženjer, pesnik, i sanjar

Komentari