Danima već pokušavam da smestim u redove ovu priču. Razdvajam bitno od nebitnog, piskaram pa obrišem, samoj sebi ostavljam smernice i podsetnike da uhvatim suštinu. Jednom sam ti već pričala kako je to biti tetka iz daleka. I ako se sećaš, rekla sam ti tad da će krajem leta na svet doći jedan dečak, koji će ovoj tetki iznova pomrsiti konce. Pa evo, kraj je leta, naš dečak je stigao, a ja ti dugujem priču.

Mogla bih ti napisati štošta. Da je od samog početka bilo kontradiktornih prognoza o zdravlju tog našeg dečaka i njegovom prispeću na svet. Da su četiri različita doktora odredila četiri različitih termina njegovog dolaska. Da je reč „rizik“ nešto sa čime smo se saživeli, iako nas je ta reč noću držala budnima; što njih tamo, što mene ovde. Ipak, reći ću ti samo da je naš svojeglavi dečak baš rešio da probije sve termine. Na svet je došao u zdravlju i punoj snazi, kao najveća beba u porodilištu; dugačak 54 centimetara i težak 4540 grama. Svojeglavi Maksim. Beba džin. Snažan i zdrav, uprkos svim prognozama.

Mogla bih ti ispričati i o svim strahovima i mukama kroz koje je prošla njegova mama. O sumanutim dijagnozama i raznoraznim terapijama. O suzama, oteklim zglobovima, neprospavanim noćima. O porođajnim komplikacijama, ranama, bolovima i transfuzijama. O molitvama „Samo da ne bude kao prvi put“ i ishodu gotovo identičnom kao pre sedam godina. Ipak, reći ću ti samo da su je u porodilištu prozvali mama-zmaj. Da je izgurala, istrpela i podnela rođenje svog dečaka kao da nije ništa. Da ga je dočekala sa osmehom, kao i sve nas koji smo se ubrzo naređali da ih vidimo. Iako je jedva hodala i gledala i stajala na nogama. Sa osmehom. Kao da nije ništa. Mama zmaj.

Bila je tu, razume se, i proslava Maksimovog rođenja. I o tome bih ti mogla svašta napisati. Da je skoro do samog kraja bilo neizvesno da li će ova tetka uspeti da pobedi daljinu i ipak dođe. Da je ista ta proslava planirana nedelju dana ranije, ali je naš dečak poremetio te planove, svom srećom. Pa sam dobila kratku poruku: „Neće Maksim napolje bez tetke, eto šta ti je ljubav“. Da je tamo, u tom vrtlogu smeha i pesme, na jednoj strani nedostajala jedna baka, a na drugoj jedan deda. Da je stolica pored ove tetke ostala prazna, ali za svaki slučaj sačuvana za znaš već koga. Da se pred kraj neko zabunio pićem ili pesmom i zaboravio kako se treba ponašati na proslavi rođenja deteta svog prijatelja. Ipak, radije ću ti pričati o jednom tati. Koji ni na trenutak te noći nije iz misli gubio svog sina i njegovu mamu. Koji se smešio, pucao od ponosa i polužmureći pevao. Koji je u dva sata ujutru pričao koliko voli svoju ženu, a ova njena sestra je slušala. Koji nije uspevao da sakrije da zapravo broji minute do trenutka kada će svoje najmilije odvesti iz porodilišta kući. Jedva-čekanje. Ponosni tata. Zaljubljeni muž. Eto šta ti je ljubav.

Poput efekta leptira, rođenje našeg malog-velikog čuda uzburkalo je naše živote i skrojilo stotinu priča u jednoj. Nečega smo se prisetili, nešto drugo najzad zaboravili. Nešto nas je iznova zabolelo, a nešto drugo se u nama oporavilo, ohrabrilo, zalečilo. Toliko bih toga mogla ispričati o danima uoči i nakon Maksimovog dolaska na svet, da bi teško na kraju bilo pohvatati šta je čemu uzrok, a šta posledica. Ipak, epilog je ono što je u toj avanturi najznačajnije.

Maksim je u svojoj drugoj nedelji života jedno posve srećno dete. Iako većinu dana i noći provodi u snovima, to ne sprečava njegovu sestru da ga mazi, čačka i posmatra. Verujem i da je već počela da mu šapatom otkriva sve svoje tajne. Mama zmaj se oporavlja, snage joj ne manjka, a osmeh joj ne jenjava. Ponosni tata škljoca telefonom svaki čas, beležeći fotografijama svaki Maksimov mig. I već je naučio da ga sam kupa i presvlači. A ova tetka iz daleka redovno dobija iscrpne izveštaje i fotografije, pa uspeva da isprati sve, dan po dan.

I mislim se, taj dečak je već toliko voljen da bi samo od te ljubavi mogao živeti bar tri života. I svi smo srećni, uprkos prognozama. Jer naposletku- ljubav stvara ljubav, kao što sreća stvara sreću. A i da se ne lažemo, iskustvo pokazuje da ove Stanićke rađaju pobednike. To je ono na šta doktori nisu računali. Ipak su ti njihovi instrumenti prilično ograničenog opsega. Jer šta znaju sonde, stetoskopi i ultrazvučni aparati šta je ljubav? Važno da mi znamo. A ako smo i smetnuli sa uma, naš Maksim nas je itekako podsetio. I šta ćeš više?

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri.

Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova.

Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade.
Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi…

Komentari