Jedne noći u decembru došlo je proleće.

Ni sam ne znam kako se to desilo. Pre nego što sam zaspao napolju je padao sneg, onaj prvi pravi sneg koji se zadržava na kolovozu i čini srećnim svu decu, jer to znači da će ujutru konačno moći veselo da istrče u dvorište i da počnu da prave Sneška Belića, ono što čekaju cele zime. Nema ničeg lepše od radosti za naizgled običnim jednostavnim stvarima, od dečjeg iskrenog osmeha. Verujući da će sutra biti jedan od takvih, hladnih, snežnih i srećnih dana, utonuo sam u san. Mislim čak da sam sanjao dvorište ispred kuće u kojoj smo nekada živeli, moju braću kako se grudvaju i pokušavaju da me uvaljaju u sneg, mamu kako izlazi iz kuće umotana u debeo šal da ih izgrdi. Probudio sam se, ali nisam otvarao oči i dalje pokušavajući da zadržim tu sliku pred sobom… To je bio poslednji put kad sam je video. I uvek sam se vraćao na to zimsko jutro, jer sam sledeće godine već bio sam.

Kad sam ustao i pogledao kroz prozor, na moje iznenađenje napolju nije bilo snega. Ni jedne jedine pahulje. A ulice potpuno suve. Sunce visoko na nebu, sve kao u snu. Stajao sam neko vreme u neverici i dalje pospan i zbunjen. Otvorio sam prozor i nije bilo greške. Topao vazduh je nahrupio u sobu, miris drveća mi je ispunio nozdrve… A onda sam osetio još nešto…

            Okrenuo sam se tako naglo da mi se sve zavrtelo.

            Stajala je potpuno mirna i gledala pravo u mene.

Jednom mi je rekla da bi mogla da se vrati samo u snu. Nosila je cvetnu haljinu boje proleća i mirisala je na jorgovan. I beli šal.

            „Mama“, rekao sam drhtavim glasom.

Na trenutak sam video kuću iza nje i osetio miris snega u sobi. Samo se blago smešila, a kosa joj je padala niz leđa… Takvu sam je uvek pamtio, blagu i smirenu.

Sklopio sam oči samo na trenutak, da se uverim da nije san, da će biti tu. Kad sam ih otvorio, bio sam u krevetu. Napolju je vejalo. Deca su bila na ulici i uveliko se grudvala. A ja sam nekako ipak znao da nije bio samo san.

Ponekad i dalje mogu da osetim jorgovan, ali nju nikad ponovo nisam video. Samo njen obris, retko, u snovima gde nikad nije zima.

Ali od tada, jedne noći u decembru proleće dođe na jedan trenutak. Svake godine je drugi dan i uvek ga sa nestrpljenjem očekujem. I možda je ne vidim, ali znam da ona mene vidi. I da se blago osmehuje i da nosi šal… I na taj trenutak, jorgovan uvek miriše jače…      

rođena 24.08.
znak: devica
podznak: lav
posao: profesor danju, pisac noću
zdravlje: ponekad se bori da ostane svoja u ovom blesavom svetu
ljubav: pokušava da ne dozvoli da njeno unutarnje dete vodi uvek glavnu reč, ali upkos svemu, ono skoro uvek pobeđuje
uopšteno: voli sove, knjige i bajke, veruje u dobre završetke i citiranje kao način života
omiljeni citat: “embrace the glorious mess that you are.”

Komentari