manipulacija, prijateljstva

Nemam sto godina, dakle ni mudrost stogodišnjaka.

Nisam živela u drugim zemljama.

Nisam učila tuđe jezike, jedva se ponekad sporazumevam i na ovom svom.

Nisam morala tamo negde da krećem od nule, iako se ovde vrlo često osećam kao početnik.

Nisam imala tri braka.

Nisam bila u ratu, iako ratujem svaki treći dan.

Nikoga nisam ubila metkom u telo, u samoodbrani.

Nemam košmare, osim ponekad kad sam budna.

Ali sam ovako mlado stara ili staro mlada, kako god, shvatila sledeće. Potrebno mi je da ovo bacim ovako taksativno na papir, jer čini mi se da bih mogla da zaboravim, pa onda opet padaj, ustaj, padaj, ustaj, vrišti, smiruj se i krug, fin, zatvoren, bez puknute niti da se izmigoljim tuda.

Visoko leti, to je prvo i najsvežije zaključeno.

Jer gore je lepo, gore su ptice, gore je čistina, nema gužve u šesnaestercu. Gore su oblaci, gore je više vazduha za pluća, gore si ti ti, gore se ne objašnjavaš, gore možeš da sedneš na oblak, da ti bude udobno.

Nemoj da gledaš dole, odatle si pobegao.

I ne veruj kada ti kažu ko visoko leti, nisko pada. To je krilatica za budale sa jedinom namenom da ti sjebe samopouzdanje, da te utopi u prosečnost, da od tebe napravi istog, jednakog, prosečnog čoveka koji se zadovoljava mrvama, jer tako je bahato želeti više od života. Tako je nefer biti ambiciozan čovek u društvu punom neambicioznih ljudi. Tako je nefer da budeš obrazovan, da putuješ, da se seliš, da se smeješ, da hoćeš više, kad je oko tebe toliko ljudi koji ne žele ništa.

Leti visoko.

Sledeće, jednako važno.

Ako do sada nisi naučio da prihvatiš hladne ljude, nikad ih nećeš ni prihvatiti. Žderaćeš se, pokušavati da sebi objasniš zašto su takvi, pokušavaćeš da ih promeniš, da ih raskraviš, da ih prihvatiš. Ali nećeš uspeti.

Od hladnih ljudi se sklanjaš, njih ne menjaš, jer u tom procesu promene samo ćeš se ti promeniti, tako što ćeš postati nadrkani kreten sa kurcem od života, a oni će i dalje ostati hladni.

Hladnim ljudima se ne pravdaš zašto si se sklonio od njih, oni to neće shvatiti, jer da mogu, shvatili bi i da su hladni.

Ne pričaš o stvarima koje te bole, već menjaš stvari koje te bole, u granicama mogućeg, naravno.

I uvek, uvek, uvek prevazilazi sopstvene granice. Bori se sa sobom, kao kad trčiš 5.000 metara svaki dan, ali se danas odlučio da istrčiš 5.001 metar, a sutra ćeš 5.003 metra.

I psiha se trenira, ne samo telo. Ako je ne treniraš ti ćeš i sa 38 biti klinac od 18.

I za kraj seci, seci sve što te davi. Nema nijednog opravdanja, ni moralnog ni bilo kakvog drugog da ne presečeš kanape koji ti se motaju oko vrata, oko nogu, oko pluća, preko očiju, čineći od tebe čoveka kome stalno fali udah više, korak više, pogled još jedan više!

Ako ostaneš upetljan, svi oni zbog kojih si odlučio da ne sečeš niti, plašeći se da ćeš njima nauditi, imaće kraj sebe, za sebe svezanog čoveka, a to je dovoljno da im naudiš, iako nisi ništa sekao.

Tek kad sebi udovoljiš, sebe umiriš, svoju kožu ko po meri krojenim odelom učiniš, moći ćeš da letiš visoko, da sediš na oblaku s pticama, da pričaš sa njima kako je najbolje da raširiš krila da bi bio još sigurniji tokom leta, otkrivaće ti se velike tajne, hladni ljudi će se sami sklanjati, loše stvari same nestajati, kanapi pucati preko nego se bace na tebe…

Tek kad shvatiš da tebi mora biti dobro da bi onima koje voliš, koji te vole bilo dobro, ova lekcija takstativno nabrojana dobiće svoju vrednost.

Izvor: Jovana Kešanski 

Ja sam noć, ja sam ljubav, ja sam drvo koje hoće iz zemlje, ja sam svetla na putničkom brodu i reka koja ga nosi na svojim plećima.
Ja sam varka.

Komentari