Gledam u neke daljine
Prazno mi dno
Ogreban ekran
Kao da sasvim namerno
Ne vidim gde smo to mi
Tamo, negde daleko
na horizontu gde se spaja svetlost sa tamom.

Danas sam sasvim slučajno ili namerno
brišući prašinu oborila sliku
na kojoj me ljubiš ispred hrama Vasilija Blaženog.
Pala je na pod,
staklo se rasulo u mrežu intime
koju je držala ljubav.
Sagla sam se sa zebnjom u srcu,
Podgila svoju strepnju sa poda
Obrisala nežno pukotine
kroz koje je curila ljubav gusta kao smola
i obećanje dato jednog moskovskog jutra
o koje sam okačila svoje srce
i ostavila ga da hodi za tobom
kao senka, kao tvoj odraz u ogledalu
kao glas iz grla kojim dizivaš moje ime
kao pesma koju ne možeš da prestanes da pevušiš
iako više ne možeš da se setiš gde si je čuo.

Uplela sam svoje snove i svoja nadanja
U noć kada smo jedno drugom obećali
Sreću i Vernost
dok samo katarzično plakali zagrljeni
umorni od svih izgovorenih i neizgovorenih reči.

Pozivam se na to obećanje svaki put
kada mesec izađe okrugao
i sjajan iza baršunastih oblaka
i krene da me doziva u svoj mrak
okrenut ka drugim sjajnim zvezdama.

Pronađi sebe da bi razumeo svet
..by Ivana A.

Kao mala nikada nisam razmišljala šta bih bila kad porastem
možda sam želela da budem muško, jer je njima sve dopušteno.
Život se ne bira on nas izabere.
Svaki put ima svoje putokaze i svoje stranputice,
nekada nas putokazi odvedu na pogrešna mesta,
a neki skiveni puteljak na predivnu visoravan
na kojoj se sanja.

Narcis i Zlatousti žive u meni, koji od njih će se s jutrom probuditi ne znam ali znam da je život sjajan i sa jednim i sa drugim.

Ivana Aleksov – građevinski inženjer, pesnik, i sanjar

Komentari