Majčinstvo je samo po sebi nedovoljno i, slobodno ću reći, nikad do kraja ispričana priča. Baš iz tog razloga što “posao” majke nije posao na određeno vreme, nešto što ćete raditi dok ne iskrsne bolja prilika i što sa ovim poslom sasvim sigurno nećete dočekati penziju.

Ne mislim na penziju u njenom izvornom obliku – finansijska refundacija od strane države za minule godine rada, već mislim da nikad nećete moći da kažete “to je to, ja sam svoj posao majke završila, sad ću da odmaram”.

Od prvog do poslednjeg dana svog života vi ste majka. Nema povratka.

A što bi ga i bilo? Ne postoje prave godine za ovaj posao. Smatram da se žena podjednako dobro snalazi u ulozi majke i sa 20 i 30 pa i 40. Jer, kad god da dobijete prvo dete – vi rađate PRVI PUT. U tom smislu ni 20godišnjakinja kao ni žena sa 40 nema baš nikakva isksutva. Ono što im je takođe zajedničko jeste da i jedna i druga postaju majke baš onda kad treba da postanu. Ja sam ćerka mlade mame i uvek sam volela što imam mladu mamu. Zato sam negde i znala da ću biti mlada majka.

S obzirom na današnju granicu koja je mnogoooo pomerena u odnosu na onu granicu koja je postojala pre 20-ak godina, moram da kažem da sam se susretala sa raznim komentarima na račun svoje trudnoće. Neki nisu bili ni malo prijatni. Tako sam jednog dana, sakupljajući dokumentaciju koja mi je trebala za besplatni prevoz koji trudnicama sleduje od STRANE DRŽAVE, od žene na šalteru u opštini dobila niz opaski u stilu: ” Ček, koliko ti to godina imaš, 22?

Pa gde si požurila bre sa trudnoćom i rađanjem, neće to da ti pobegne, trebalo je da rodiš tek sa 30, ne sad. Sad bih te ošamarila.” Zamislite da to kažete trudnici koja u 4. mesecu trudnoće čeka da se završi 1001 procedura, i ako je trudna propisno čeka svoj red, šetajući se u sred zime 10x na relaciji opština – socijalno? Bilo je i komentara u kojim su ljudi sasvim otvoreno sažaljivali moje drugo stanje i gledali na to kao na neku vrstu hendikepa.

Ako pitate žene kada planiraju decu odgovor je uglavnom sledeći – “Prvo hoću da proživim.” I dolazimo do glavnog problema. U svesti ljudi, trudnoća, majčinstvo i deca, predstavljaju KRAJ ŽIVOTA. Baš zbog ove slike ljudi odlažu svoje roditeljstvo želeći da ŽIVE što je duže moguće. Iskrivljena percepcija o dobijanju dece možda je dovela do toga gde smo sada. Potpuno je u redu da vi sebe ne vidite kao roditelja. Poštujem u potpunosti želju za nemanjem dece. Nije ni sebično ni razmaženo. Ali hajde da bar razbijemo ova pogrešna uverenja.

Nit se život završava, nit vaša karijera staje. Sve je isto kao i pre, samo sada imate jednog porodičnog člana više, malo manje sati za spavanje, a više motivacije za sve ono što želite sa postignete. Nikako ne kažem da je roditeljstvo “tralalalala” posao, odgovornost je odavde pa do neba, ali je to najslađa moguća odgovornost na svetu.

I ako već imate pravo i, u neku ruku, povlasticu da brinete o onom kog volite više od sebe – zahvalite Bogu na tome. Sad ste majke, nekad ste bili nečije dete. Ustvari još uvek ste. Ta nevidljiv nit spaja i kada više ne budete vezani pupčanom vrpcom. Pa i onda kad ne budete više zajedno.

Zato uživajte u poslu koji ćete raditi do kraja života, koji vam neće biti plaćen i od kojeg vame ne sleduje ni minut radnog staža. Od tog posla imate samo jednu beneficiju – onu koja raste pred vašim očima.

Čitaj još...

Zaljubljenik sam u život, u svaki novi dan, u sve i svakog ko se pojavio u njemu, jer sve me je to dovelo do ovoga što sam sada. Možda zvuči kao kliše, ali knjiga je moja velika ljubav od malena, pa to objašnjava stalni poriv za pisanjem, otvaranjem duše i srca, jer ja to ovako najbolje umem. Moji tekstovi nastaju u trenutku, vodim se čistim emocijama, pokušavajući da kroz pasuse napisanog, pomognem, utešim ili makar nasmejem onog ko čita. Ako to uspem bar sa jednom osobom, moja misija je ispunjena.

Komentari