Ono si što nosiš u sebi

– Ti misliš da ja volim da treniram? Najviše to mrzim na svetu, ali moram! Pogledaj ove jastučiće, ovaj celulit! – devojka za susednim stolom je vatreno govorila mlatarajući rukama i opasno se mršteći.

Nije bila debela, ali sam znala da je ti mali „viškovi“ neće tako lako napustiti. A sve zbog njenog pokretača: najviše to mrzim.

Mi stalno zaboravljamo da se i one najteže stvari s lakoćom obave kad ima ljubavi. Kad nas goni kao jak vetar. Zato nam tako teško i ide cela ta stvar sa promenama.

Umesto ljubavi, mi se služimo varanjem i onda se žalimo kako nam ne ide.

Pa ne ide!

Ljudima je najlakše da upakuju svoju zavist u neki stereotip i da tako mirno žive sa nečim što nemaju. Lakše sigurno nego da nešto u svom životu promene. Svi znamo da nisu sve zgodne žene glupe, kao što nisu ni sve debele pametne, a opet kliknemo svaki put isto.

„Vidi kako je lepa i zgodna! (pozeleni u sebi) Mora da je glupa!” ili sa ovim pametnim a debelim: „Pametna devojka! Šteta što je debela. Dobro, nije sve ni u lepom izgledu!”

Nije. Ali nije ni u tome stvar. Polovina ženine lepote nalazi se u čistoti, a druga u njenom zdravlju. (I tu čistotu shvatite i kao čistotu i čistoću.) Skloni tome da sve što nam se ne dopada osudimo, a sve ono što nas grize opravdavamo, mi, opet kažem, upakujemo svako osećanje u neki stereotip i tako nastavimo da mirno živimo sa nečim što nemamo.

Ne bez nečeg što nemamo, nego baš sa njim.

Tako nas neimanje željenog gura u neku letargičnu ušuškanost, u provincijsku pomirljivost, u nedelanje. Umesto da se učtivo nalaktimo na knjizi ili nekom drugom prozoru i počnemo da ostvarujemo snove – mi biramo da život prođe pored nas. Jer je lakše. Jer sve kao nemamo vremena da ga stignemo i stvarno uživamo.

Evo na primer ja. Bela sam kao sir, a moje izvajano telo boginje se lenjo proteže ispod nagomilanih porodiljskih kilograma. Nemam vremena da vežbam, kažem, i to i nije toliko neistina koliko samozavaravanje. A to je najteži oblik laganja, skoro pa neizlečiv. Isto je i sa (ne)učenjem jezika, sa (ne)čitanjem i ostalim (ne) u zagradama.

Ali imam ono nešto što se zove zrno želje. To moje zrnce podsticajno, ta moja mrva strastvena – ona me gurka i kaže: „Ustani, da se ne dokoktrljam do tebe kao grudva i pregazim!“

Ta strast, to gorivo sagoreva sva ona nedelanja u meni.

Umesto da radim ono što mislim da treba i da to „najviše mrzim na svetu“, ja izaberem da radim ono od čega mi zavibrira duša. Jeste, ne volEm trbušnjake, ali obožavam onu malu usku haljinu u boji cigle. Volim koliko sebe volim u njoj. (Iako tu ljubav odavno nisam videla u ogledalu.) Trbušnjaci neomiljeni su tu samo sredstvo do cilja. Sredstvo koje ne možeš a da ne zavoliš, na kraju. Jer te dovodi do tebe još lepšeg.

Može, naravno, i bez te strasti – al’ je teže.

To je za ove što baš vole da se pomuče.

(Što sve rade na silu, a život im prolazi.)

Izvor: Crna Ovca

Čitaj još...

Aska – crna ovca i pisac. Kalinina i Lazarova mama. Zaljubljena u Žmua i život. Jednostavna kad treba. Snažna dok sanja. Raste iznutra.

Budna već tri veka.

Komentari