Neki vetar zloslutno
duva kroz moju ulicu.
Kiše neprestano odaraju po mom krovu
u ritmu vojničkih koraka,
Dok mraz svako jutro ispisuje ljubavne poruke od inja
na prozoru
Tužna je ova zima u mom kraju
Kao da je kasno za buđenje proleća
Previse kasno za nas.

Izdali smo proleće.
Prodali smo sunce na pijaci nepristojnih ponuda
i grandioznih ideja,
Kupovali čardake na nebu i
dimne zavese,
Kitili smo revere zaboravkom.
Odustali smo od sopstvene sreće,
Izgubili veru u ljude
radi profita,
Zaboravili neke stare srpske reči:
pristojnost, istina, ljubav, čast
radi nekih novih modrenijih:
dominacija, subordinacija, privilegija
aspiracija, fondacija,
Ostavili svoju decu
da čekaju uplakana na pragu
neke nove srećne ljude
da ih povdu sa sobom u daleke krajeve
gde stanuju ptice
i cvetaju trešnje
i jaganjci slobodno pasu na livadi.

Gde će nam se igrati deca kada igrališta
nema ko da očisti od snega?
Ko će pesmom da nam priziva proleće ako
laste ne nalaze svoj put?
Goluždravo drveće tužno pleše na vetru,
Opominje.
Neki se otrovni bršljen uvija oko stubova moje kuće.
Ostao je slobodan samo jedan prozor na tavanu kroz koji vire
Radoznale oči
Gledaju u oblake
I ponekad
Samo ponekad
kad je baš vedro nebo
ugledaju jednu sjajnu zvezdu
svoju zvezdu
svoju nadu.

Pronađi sebe da bi razumeo svet
..by Ivana A.

Kao mala nikada nisam razmišljala šta bih bila kad porastem
možda sam želela da budem muško, jer je njima sve dopušteno.
Život se ne bira on nas izabere.
Svaki put ima svoje putokaze i svoje stranputice,
nekada nas putokazi odvedu na pogrešna mesta,
a neki skiveni puteljak na predivnu visoravan
na kojoj se sanja.

Narcis i Zlatousti žive u meni, koji od njih će se s jutrom probuditi ne znam ali znam da je život sjajan i sa jednim i sa drugim.

Ivana Aleksov – građevinski inženjer, pesnik, i sanjar

Komentari