Danas sam na keju video ludaka.
Špartao je nervozno napred-nazad
Pušeći cigaretu,
Sedao pored ljudi na klupama
I postavljao im neka očigledno bolesna pitanja
Jer su svi ustajali posle samo par sekundi.

Neki lik sa slušalicama u ušima
Ustao je demonstrativno
Besno ga upitavši usput
Da li je normalan.

Ovaj mu ništa nije odgovorio.

Vratio se na stazu
I nastavio da šparta,
Vrebajući nove žrtve.

Verujem da je tako izgledao i Čepmen
Čekajući najboljeg čoveka ikada
Ispred uklete zgrade Dakota
Da mu zatraži autogram.

Na kraju je krenuo prema meni.
Naoštrio sam se da ga oteram u pizdu materinu
Ne znajući da li ću uspeti u tome
Ili ga samo podstaći da mi zatraži autogram.

Dobro me je osmotrio u prolazu,
Ali nije postavio nijedno bolesno pitanje,
A o autogramu da i ne govorim.

Mogao sam da odahnem.

Izabrao je da ode u pizdu materinu
I bez moje tople preporuke.

Pesnik koji iz nekog razloga sve češće sanja da postane pisac, iako diše poeziju i pomalo žali što to nije shvatio ranije. Objavljivan tu i tamo, još uvek čeka na svoju zbirku. Bloger. Osoba sa hendikepom zauvek u borbi za pravo na normalan život i protiv predrasuda. „Zbijač“ šala na sopstveni račun. Tragač za smislom. Zaljubljenik u život i umetnost. Distrofija bluz. Lovac na sunce. Jednom ću ga uloviti, verujte mi na reč. Sun, sun, sun, here it comes.

Komentari