Šta da ti pišem? Znaš kakva sam kad sunce počne da žmirka s’ jeseni. Uvučem se u tajac, kao u ono naše ćebence, pa odlutam u mislima. Postanem ćudljiva, razdražljiva, nepažljiva. Možda to jesen i dušu tako ogoli, kao krošnje drveća. Ništa što ovaj moj kaput ne može sakriti, svom srećom.

Znaš i sam kako to ide. Iza svake rečenice koju napišem stoji bar deset koje ti prećutim. Možeš me komotno optužiti da sam sve velike reči već davno potrošila, pa ostala praznih rukava.

I šta onda da ti napišem?

Bogovi i dalje nemaju plan za mene. Možda zato što sam ih sve otpisala kao varalice. Stoga i nema ničeg sudbonosnog u ovim mojim danima. Legenda kaže da te sudbina uvek pronađe, gde god da se sakriješ. Ne kaže ništa o nama koji ne živimo kako je zapisano. Koji sami pišemo negde usput. Ali eto, čim budem znala gde sam, ja ću ti javiti. Do tada, oboje dobro znamo gde nisam.

Šta još? Opet premalo spavam, previše pušim i preskačem obroke. Nekad se čudim što ovo moje telo i dalje uspeva da izvede sve što mu nametnem. I dalje ne idem tamo gde smo išli zajedno. Ta mesta i ovako za mene više ne postoje. I sve mi je teže da zamislim da ćemo jednom ponovo naći put jedno do drugog. I to je normalno, kažu. Vreme navodno leči sve.

Ovde bih ti sad, na primer, napisala svih onih deset rečenica koje sam prećutala. Ali evo, vidiš da neću.

Umesto toga, čisto da znaš, planiram da konačno naučim da vozim. I da izdam onu knjigu do kraja godine. Pa i da na zimu odem u Sarajevo, vreme mi je već. To su mi svi planovi za ovu godinu. Sve bi mi drugo odvlačilo pažnju sad kad sam rešila da pustim srce da prirodno zaraste. Samo tako i može, kad prestaneš da bežiš.

Zato se više ne pretvaram da ne čujem kad kažu da si srećan. Zapeče na trenutak, kao kad prste posečeš na papir, ali onda mi bude nekako toplo oko srca. Setim se, kao kroz maglu, kako ti umeš da budeš gotovo zarazno srećan. I pomislim da takav uvek i zaslužuješ biti, dok gazim ovu bol, da slučajno ne progovori. Odrasla sam sasvim, izgleda, zar ti se ne čini?

Šta bih ti još mogla reći?

Nekad mi nedostaješ toliko da se osećam kao da mi je neko sav vazduh izbio iz pluća. Eto, jedna od onih rečenica mi se omakla. Ako je obrišem, moraću da je progutam, a već sam se bar devet puta zagrcnula. Pusti zato da mi ova prođe. U ime jeseni i ovog sunca što žmirka.

Inače, nema ništa novo otkad nisi tu.

Robujem istim navikama, sanjam iste snove, zamajavam se istim gluparijama. Nekad iskočim iz šina, čisto da vidim hoće li se išta promeniti. Ipak, još uvek sam ista, u to nemoj da sumnjaš. Još sam ona koja voli da se umiljava i mazi, kad niko ne gleda. Koja se rasplače na istim odabranim scenama u filmovima o Hariju Poteru. Koja se sama sa sobom posvađa, pa se na tebe naljuti. Kojoj si do sada uspevao da oprostiš sve bubice.

I šta još? Ljubav ipak nije pobedila. Ali to ni ne moram da ti javljam, kao ni ti meni. Ova tišina je rekla sve umesto nas.

Čuvaj se i budi mi dobro, kad te lepo molim.

U suprotnom je sve bilo uzalud. Ne slušaj zle jezike, ne daj da ti sole pamet i ne sumnjaj u lepotu naših nedosanjanih snova. I ovako samo nas dvoje znamo šta je stvarno. Ili barem šta je nekad bilo stvarno.

Zapamti samo; da umem, ja bih ti sve ono što nisam ovde napisala prošaputala ili viknula na svim svetskim jezicima. Da znam kako, ja bih te ponovo pronašla. Ali bojim se; predugo sam koračala unazad. Vreme mi je već da prestanem da se osvrćem preko ramena. I da proverim šta me to čeka negde napred. Zar nismo, na kraju krajeva, nas dvoje nepobitan dokaz da se čuda dešavaju? Idem, zato, da ti budem dobro. Ako ti se ne javim, znaćeš da sam uspela.

I poželi mi sreću, makar me opsovao usput.

Znaš i sam da smo dali sve od sebe. I to je, valjda, neka pobeda…

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri.

Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova.

Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade.
Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi…

Komentari