Pitala sam se ponekad kuda su vodili svi oni putevi kojima nisam pošla. Stoje li prazni, napušteni, neiskorišćeni, jesu li (za mene) zauvek zatvoreni?

Kakve li su mi sudbine čuvali?

Danas znam da je pametnije da se pitam zašto sam odabrala staze koje jesam, ili tačnije, zašto nisam one koje nisam.

Postoje neke priče koje ne možeš da napišeš sam. Postoje neki putevi kojima ne možeš da pođeš sam.

Poznavala sam jednog slikara koji je oduvek pokušavao da naslika svet. Ali to mu nije polazilo za rukom, jer svet ne staje u slike. Ipak, on je želeo da bude poseban, drugačiji, prepoznatljiv i radio je sve samo da u tome uspe.

Tako je slikao i slikao i slikao. Sam, noćima i danima u svom ateljeu. Sa strepnjom čekajući nešto.

A opet, nijedan slikar nije sasvim sam kada slika, ništa više sam nego što je pisac sam kada piše.

Svakome je potreban neko.

Da ga podstakne.

Da izvuče iz njega ono što ni sam ne zna da nosi u sebi.

Da bude tu.

Da – bude.

Slikar je još neko vreme mislio kako može sam da naslika svet. Zaboravljao je nešto važno: ako bi i mogao da svet naslika, morao bi taj isti svet i da doživi.

A da li je (ne)moguće doživeti svet sam?

Ja sam uvek volela da mislim da mogu sama.

Da treba da pokušam sama.

Da pišem. Da živim.

Prvo sama, pa u društvu.

I slikar nije želeo da traži pomoć, niti da je prihvati.

Ali nedugo zatim, iako je nije tražio, slikar je pronašao svoju muzu i odjednom svet je preplavio njegove slike. Kada bi pogledao u neko svoje platno pitao bi se je li on zaista naslikao to remek delo koje mu je uzvraćalo pogled.

Osećao je kako ga neka posebna energija ispunjava i pokreće.

Najviše je slikao ptice, cvetove i peščane satove.

Dešavalo mu se da se ujutru probudi sa već gotovom slikom u glavi koju bi potom preneo na platno baš onako kako ju je video (u svom snu?), drugi put bi pošao od nekog detalja koji bi kasnije bio samo kamenčić, boja u mozaiku konačnog rada.

Ptice su uvek bile slobodne, raširenih krila, uvek u pokretu, kao da su stvarne, kao da će iz slike da izlete, u svet. Cveće nikada nije stajalo u vazi, uvek je bilo u bašti, u najživljim bojama. A iz peščanih satova vreme nikada ne bi do kraja iscurelo.

Muka sa muzama je u tome što se one ne zadržavaju dugo na jednom mestu i što njihovo delovanje ne traje večno.

A slikar i nije mislio da će mu muza zauvek biti potrebna. Hteo je da uspe sam, jer bio je previše ponosan. Gord zbog svog uspeha i broja do tada prodatih slika, jednom prilikom ju je sam oterao. Ali od kada je shvatio da ga je ona sasvim napustila, više nikada nije slikao ni ptice, ni cvetove, ni peščane satove. I dalje bi u svojoj svesti video slike, ali nije umeo da ih prenese na papir ili platno pa ih je cepao, jer nisu bile to što je zamislio.

Jedino je uspevao dobro da naslika brodove. Male, velike, piratske, sa osmatračnicama, potpalubljem, sa topovima, parobrode, a najviše jedrenjake.

Oni su imali samo jednu manu: nikada nisu mogli da zaplove jer im je zauvek nedostajao vetar.

Gledala sam ih i divila se. Bili su to brodovi čarobni, zarobljeni u oivičenom drvenom ramu koji nikuda ne odlaze i večno se ogledaju u plavom moru.

Pitala sam se jesu li u njima ostali zarobljeni mornari? Ima li i putnika? Nevidljvih golim okom, ali zamišljenih i ucrtanih u umu umetnika? Jer ni brod (na slici) ne može da plovi sam.

Ova priča je u stvari kao jedan brod, sa slike.

A tom brodu potrebni su vetar, jedra, mornari. Potrebno mu je da ga neko izmisli i izmašta. Da ga stavi na platno i usmeri nekuda. A posle, gde će on otići, zavisiće samo od onoga ko ga bude čuvao u ramu. Kao što svi planovi ne postanu život, tako ni brodovi sa slike ne otplove svi u more. Na kraju krajeva, nisu oni zbog toga krivi, samo ih njihovi tvorci nisu načinili dovoljno stvarnim.

A opet, ako se bolje pogleda, šta sve ti brodovi koji žive u slikama nisu videli. I buru, i Sunce i okean. I sve što bi zamislio i poželeo jedan brod.

Svet

Nevidljiv golim okom, ali uvek u slici, tu kada ga tražiš.

Kao i muza.

Ona je, naravno, oduvek išla iza slikara, dok je radio, ne otkrivajući se, tiho ga prateći u njegovoj pustolovini sve do brodova. Dajući mu snagu i ubeđenje da jeste uspeo sam.

Ali nije mogla ona da ga ubedi da se na svoje brodove ukrca, da zaplovi, da spozna sebe.

To je morao sam. Da se izbori sa sobom i sa svojom slikom na platnu. Da najzad shvati da je vetar oduvek bio u njemu.

I on je to učinio. I pošao je, sa svetom u svet.

Sa svojom muzom koja ga je nečujno pratila u stopu.

Zauvek.

rođena 24.08.
znak: devica
podznak: lav
posao: profesor danju, pisac noću
zdravlje: ponekad se bori da ostane svoja u ovom blesavom svetu
ljubav: pokušava da ne dozvoli da njeno unutarnje dete vodi uvek glavnu reč, ali upkos svemu, ono skoro uvek pobeđuje
uopšteno: voli sove, knjige i bajke, veruje u dobre završetke i citiranje kao način života
omiljeni citat: “embrace the glorious mess that you are.”

Komentari