Noć, stihovi, Ivana Aleksov, APortal, Noć u kojoj se čeka

Čekanje je bilo za plačljive pičke
mi nikoga nismo čekali
i nismo se bojali ničeg.

Rasli smo na brzinu
Padali, drali kolena, nastavili da trčimo
bez straha
Život je bio slobodan,
Upad slobodan, piće se plaća!
Ko stigne poslednji časti.

Rasli smo kao divlji ljudi
držeći se malo za nebo
a malo za svoje džepove
u koje smo gurali svetlucavo kamenje.
Smejali se sumanuto glasno
A plakali nismo iz inata.
Jeli smo trešnje tek pale na zemlju
natopljene kišom i blatom i žudnjom
Hodali bosi po travi
Pravili indijansko selo
Krali krompir
koji nikome nije ni trebao.
Nismo nikoga čekali
Jer svet nije čekao nas
I onda je sve stalo.
Postalo je tesno, morali smo da stojimo mirno
Da ne prevrnemo planetu
Neko je ogrebao ploču
Igla je škripala
Glas razuma je ponavljao
Ne hodaj bosa.
Ne jedi sa poda.
Ne pričaj glasno.
Nemoj da psuješ
Nemoj da se smeješ, dobićeš bore.
Hleb nije zdrav.
Jedi meso od ajkule
Meditiraj.
Ma shvaticeš jednoga dana
Ne čitaj,
Postaćeš depresivna.
Uradi selfi
Stavi ga na profil
Čekaj.
Ne šetaj
Dobićeš proširene vene
Voli životinje, jebeš ljude.
Ne psuj.
Ne, ne moj da nosiš kratku kosu.
Ne budi dete.

Pala je noć.
Noć u kojoj svi stoje i čekaju
Da im mama kaže da je vreme da se ide kući
Pala je noć na sve nas ljude i šume i vidike
Prekrila je svojom tamnom koprenom od lažne čipke
Razum i radost

Svi smo postali konačno ljudi
Više nismo bili divlja deca
usta smo oprali sapunom
a mozak isprali varikinom.
Jedino smo zaboravili da se sagnemo i pokupimo
Onaj kamen što treba da stavimo u cipelu
Da nas žulja i čuva od uroka
Pa nam demoni sreću uhvatiše u kavez za ptice što umiru
same pevajući vesele pesme
A mi novu ne umemo da napravimo
jer se pravi od kiše i blata i deteline sa četiri lista
onu isti što smo je brali dok smo stajali bosi na livadi i dodirivali zvezde.

Pronađi sebe da bi razumeo svet
..by Ivana A.

Kao mala nikada nisam razmišljala šta bih bila kad porastem
možda sam želela da budem muško, jer je njima sve dopušteno.
Život se ne bira on nas izabere.
Svaki put ima svoje putokaze i svoje stranputice,
nekada nas putokazi odvedu na pogrešna mesta,
a neki skiveni puteljak na predivnu visoravan
na kojoj se sanja.

Narcis i Zlatousti žive u meni, koji od njih će se s jutrom probuditi ne znam ali znam da je život sjajan i sa jednim i sa drugim.

Ivana Aleksov – građevinski inženjer, pesnik, i sanjar

Komentari