Neko gore zna bolje

Ništa u životu nisam prepuštala slučaju.

To, donekle, dugujem roditeljima koji su mi uvek, nedvosmisleno, ukazivalo na to ko je kriv ako ja nešto ne uspem – isključivo ja.

Pošto sve zavisi od mene, od mene kreće i meni se vraća, i pošto sam to shvatila na vreme, moje drugo ime je bila odgovornost. Što nije nužno vrlina, ali ja sam volela da upravljam svojim vremenom. Da ga ja organizujem, da ja planiram i da, što je najvažnije, sve isplanirano ispunim.

Koštao me je takav pristup mnogo neprospavanih noći i stresnih perioda ali sam se osećala svojom. Možete da zamislite šta se desi takvoj osobi kad dobije dete. Ubrzo posle rođenja svoje ćerke shvatila sam ko je gazda od sad. Jako direktno mi je pokazala ko sad upravlja našim životom. Gubitak kormila sam podnela, blago rečeno, uznemirujuće.

Nisam shvatala kako to ne mogu da spavam kad hoću? Ne mogu da učim kad hoću?

I kako, bre, ne mogu da pijem svoju kafu pola sata, kad tu tradiciju poštujem već godinama. Ranije bih čula da neko u prolazu kaže “Ne stižem to sada, znaš, imam bebu kući”. U takvim situacijama bih uvek pomislila istu stvar: “Izgovori, samo puki izgovori”.

Kad sam dobila Galu, shvatila sam da su sve te žene bile potpuno u pravu. Ali se opet nisam dala. Okej, učiću kad ti spavaš. Čistiću kad ti spavaš. Ostaviću te kod bake da bih završila još po nešto. A uveče dok ti takođe spavaš ja ću opet da učim. Takav način života za posledocu je imao samo nuspojave.

Hronična pospanost, isrcpljenost, gubitak koncentracije, bezvoljnost i neraspoloženost. Kao što vidite, nikakvu benefit. Negde sam to pravdala time što će se mučenje na kraju ipak isplatiti, ili time što sam produktivna pa koja god da je cena toga. I onda se desilo nešto što nikad do sada nije. Pukla sam u jednom momentu na svim poljima. Nisam bila raspoložena i samim tim nisam bila najbolja majka svom detetu, što mi je bila jedinima misija od prvog dana u porodilištu. Sve što sam radili, radila sam polovično zbog pada koncentracije i što se tiče fakulteta, prvi put sam isti ispit pala dva puta! Zvuči nezrelo, ali za nekog ko je uvek sve konce držao u svojim rukama to je bio veliki udarac. Ili osveštenje.

Osvestila sam da ne mogu da kontrolišem apsolutno sve.

Niti mogu da se na svim poljima ostvarim maximalno. Zaboravila sam najvažniju stvar, a to je – BALANS. Forsiranje mi nije donelo ništa dobro.

Sasvim je u redu da nekad ne uspeš.

Sasvim je u redu da nekad posustaneš. Sasvim je u redu i da od nečega odustaneš, ako osetiš da nemaš dovoljno snage za to. Ili da te previše iscrpljuje. Rasipanje energije na milion stvari, umesto usmeravanja na jednu ili maximalno dve, dovodi do toga da ti na kraju budeš prazan i izduvan, a da pritom ništa konkretno i nisi uradio. Ne vrediš manje ako se pnekad raspadneš. Ili imaš nekoliko neuspeha iza sebe.

Ništa manje od nekog ko nije ima nijedan. A ako još uspeš da sve te raspukle komadiće sastaviš i kreneš napred, ti si već pobednik. Kad sam ovo shvatila, sve je došlo na svoje. Umesto hiljadu glupih ciljeva, sebi sam zadala samo jedan. Da budem srećna, no matter what. I tad se sve sredilo. Ja sam postala zadovoljna, odmorna, to povlači i to da sam bila ispunjena majka, a taj ispit je bio položen. Bila sam opet najbolja verzija sebe, ali ovog puta bez pritiska. Pustila sam. Nek ide sve onako kako mora.

Neko gore zna bolje od mene…

Čitaj još...

Zaljubljenik sam u život, u svaki novi dan, u sve i svakog ko se pojavio u njemu, jer sve me je to dovelo do ovoga što sam sada. Možda zvuči kao kliše, ali knjiga je moja velika ljubav od malena, pa to objašnjava stalni poriv za pisanjem, otvaranjem duše i srca, jer ja to ovako najbolje umem. Moji tekstovi nastaju u trenutku, vodim se čistim emocijama, pokušavajući da kroz pasuse napisanog, pomognem, utešim ili makar nasmejem onog ko čita. Ako to uspem bar sa jednom osobom, moja misija je ispunjena.

Komentari