Šta ako su te pogrešno učili?

Verovaću kad vidim.

Koliko sam samo puta to čula. Deceniju i po ranije, dok sam, danima i noćima spremala prijemni za fakultet, naoružana snovima i velikim nadama. Pa godinama kasnije, dok sam polagala jedan po jedan od silnih ispita i kolokvijuma. Kad sam počela sama da se izdržavam i krenula u potragu za poslom. Kad sam prijavila diplomski. Kad sam pisala svoju prvu knjigu.

Zapravo, na svim velikim prekretnicama ovog mog života, onda kada je bilo sasvim neizvesno šta me čeka napred, onda kada se čitavo moje biće grčevito držalo za končiće te sile zvane vera u sebe; uvek bi se našao neko ko bi iz tih končića izvukao po koju nit takvom jednom rečenicom. Verovaću kada vidim.

A ima li većeg paradoksa? Kad vidiš, vera ti ni ne treba. Kad veruješ, ne moraš ni videti da bi znao. Seti se samo one šake ljudi koji su hodali po Mesecu. Seti se zapravo svih onih koji su napravili velike korake za čovečanstvo. I samo zamisli količinu podsmeha, kolutanja očima i nepoverenja kroz koju su prošli na tim svojim putevima stvaranja. Pa pomisli; dokle bi tek dogurali da se u njih verovalo?

Pogrešno su nas učili, nema šta. Zadojili su nas sumnjom u sve i svakoga i naveli da se vodimo razumom i oslanjamo na tih pet priznatih čula. Pa ti čik izađi iz okvira. Ne veruješ?

Ne očekuj od drugih da postupaju poput tebe, razočaraćeš se. Ne razočaravaju nas ljudi već naša očekivanja i zablude koje imamo o njima.

Zar to ne kažu uvek? Istina je; što više očekuješ, veće su šanse da se razočaraš. Ali, zar to znači da treba da svedeš svoja očekivanja na minimum? I otkad je pogrešno očekivati da drugi prema tebi postupaju onako kako ti postupaš prema njima? Kao rezultat imaš gomilu poluživih ljudi koji ništa od sebe ne daju i ništa od drugih ne očekuju. Koji uzmu onoliko koliko im se da i daju onoliko koliko moraju. Ja ipak biram da moja očekivanja ostanu netaknuta. Biram da verujem da će mi drugi ljudi uzvratiti istom merom. Kao što biram da ništa u životu ne radim iz računice koliko će mi se vratiti. Verujem u ono ljudsko u čoveku. Ali, isto tako dobro znam kad da odustanem. Od čoveka ili od sna. Kažu, ipak, da ne valja ni to.

Hrabri ne odustaju.

Koliko ih znaš što do besvesti udaraju glavom o zid? Što mešaju tvrdoglavost sa hrabrošću? Nekada nema veće hrabrosti nego kad digneš ruke od borbe koja se pokazala uzaludnom. Kad izađeš iz priče u koju si se uložio svim svojim bićem. Jer ne ide ništa na silu, niti treba da ide. Zapamti; moraš znati kad da pustiš i da odeš, koliko god da boli. Ima li šta hrabrije od toga? A znaš već šta će onda umeti da kažu.

Sam si kriv. Ne nosi srce na dlanu ako ne želiš da ti ga slome.

Navešće te da pomisliš da o tvojim mukama znaju više od tebe. Da bi oni umeli bolje. Da si bio naivan, jer si očekivao više i nisi čekao da vidiš da bi verovao. Pratiš li me? Vidiš li koliko je pogrešan taj čitav sistem uverenja? Pazi sad šta ću ti reći- jedna od funkcija srca i jeste njegovo slamanje. Samo tako može da raste. Samo tako može da nauči kako se istinski voli. Zato nemoj da ga stavljaš u oklope i kriješ u grudima.

Nosi ga gde god poželiš; na dlanu, na čelu, u džepu. Dakako, ne poklanjaj ga svakom, ali šta će ti srce ako ga čuvaš samo za sebe? Zamisli ga kao biće koje je od rođenja slepo. I ti ga, u strahu da se ne povredi, ne puštaš nikud. A šta bi sve moglo da otkrije kroz dodir, sluh i mirise… Jeste, jedino je koje imaš. I slomiće se ko zna koliko puta. Ali će se i oporaviti, bez izuzetka, svaki put. I ako mu dozvoliš, odvešće te gde god da poželiš.

Pričaće ti ljudi, usput, još toliko toga.

U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci. Pa ćeš se iznenaditi kad u najvećoj tami budu uz tebe, a u tvom najsrećnijem času nestanu bez traga. Otkrićeš da neće svi oni koji sa tobom umeju da tuguju- umeti sa tobom i da se raduju. One koji umeju i jedno i drugo nauči da sačuvaš.

Ko ti ponudi pomoć, već ti je pomogao. Kad ono- shvatićeš vremenom da se pomoć ne nudi, već se bez reči ukazuje. I onaj ko ti se najviše bude nudio, neretko će ti najmanje pomoći.

Ko tebe kamenom, ti njega hlebom. A možda da probaš da dišeš bez osećaja dužnosti prema onima koji se o tebe ogreše? Ko tebe kamenom, ti njega… Pa, apsolutno ničim. Izuzmi se iz te jednačine. Promeni pravac, zanemari, zaobiđi. Tvoje je vreme isuviše dragoceno.

Strpljen- spašen. Zlatno pravilo. Osim kod onih pobeda koje se dobijaju na „juriš“, kao što kaže stara dobra stvar. Nauči da razlikuješ strpljenje od dangubljenja.

Nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno. Zar zaista veruješ da negde tamo postoji sedam milijardi unapred zapisanih sudbina za svih sedam milijardi duša na ovom svetu? Nemoj se odricati sopstvene odgovornosti za svoju svakodnevicu. Ti si tvorac priče. Nije li to najbolje od svega?

U svetu istih- budi drugačiji. U svetu svakojakih, budi ono što jesi. Ne možeš biti isti kao neko drugi, sve i da hoćeš. Različit se već rodiš. Budi plemenit, vredan, maštovit; to je ono na čemu moraš raditi. Budi veran sebi, ko god da jesi.

Drži prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže. Ponovo, izuzmi se iz jednačine. Najpre, probaj da ne stvaraš neprijatelje. Probaj da deliš ljude na prijatelje i na one koji to nisu. Ali ako ti je već neko, na njegovo insistiranje- neprijatelj, naprosto istrebi svoje dane od njegovog prisustva. Ceni svoje vreme i svoj mir.

Šta ako su te pogrešno učili?

Vidi, sve ovo ne mora da znači.

Što važi za mene, ne mora nikako važiti i za tebe. Samo bih volela da ti ukažem na to koliko je važno da ne slediš slepo nametnuta pravila igre. Preispituj, istražuj, smisli svoja pravila i svoje sopstvene smernice. Ništa na ovom svetu nije crno i belo. I život jeste igra, nije boj. Ne gubi vreme na čeličenje i osnaživanje za bitke koje nikada neće doći. I sam već shvataš da ćeš najveće borbe u životu voditi sam sa sobom. Nažalost, nećeš uvek pobediti. Na sreću, jednom najzad hoćeš. I onda više niko neće moći da ti priča kako se živi.

Balašević je rekao i hvala mu: Godinama sam Mudrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima, ili sedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i kočijaše, još odavno negde usput došapnuli tri najveće mudrosti sveta…

Samo da smo mi živi i zdravi.

Sve u svoje vreme.

Jesi ili nisi?

I pazi, posle sijaset pređenih puteva, porušenih mostova, ugruvanih snova, pocepanih stranica; posle svih lutanja i sastanaka i rastanaka… To je jedino što zasigurno znam. Pa ako već treba nečim da se vodiš, nećeš pogrešiti ako odatle kreneš. Ostalo ćeš i onako, verujem, dokučiti sam.

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri.

Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova.

Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade.
Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi…

Komentari