I neću da plačem na rastanku...

I tako dođe dan kad nebo zanijemi i srce progovori.

Kad se oči napune suzama i kad od tebe putevi vode samo za nazad. Dođe dan kad se od tebe samo odlazi. Lupio bi pesnicom o zid i razbio bi i zemlju do druge strane strane svijeta svojim padom ali ne vrijedi. Ljudi i dalje odlaze. I ptice se sele na jug. Takav je čudesni koncept života – sve prolazi, svi odlaze, sve se mijenja. Najveća čarolija postojanja – promjena.

Nemoj da plačeš. Nemoj da tuguješ. Napij se, opsuj, šutni grumen zemlje koji ti se nađe na putu, ali nemoj da plačeš. Nije da su suze zle, samo nije im mjesto na rastancima. Jer to što neko odlazi od tebe ne znači da ostaješ sam. Ostao je dio Tog Nekog ugraviran u tebi za sva vremena. Ostalo je ime ispisano u krvi, datumi uklesani u kosti. Ostale su uspomene koje će ti davati snagu, uspomene koje će ti izmamiti osmijeh na lice. Ostaće i tuga i nedostajanje ali odmahni rukom kao kad otresaš prvu pahulju sa ramena. Odmahni rukom i nasmij se jer ipak – moglo je da se nikad ne sretnete.

Od mene se uvijek odlazilo. Naučila sam da živim sa tim.

Uzdahnem svaki put i nikad ne postaje lakše. Dođu ti Poslednji Dani istiha i neosjetno. Dok trepnem a ono već je Taj Dan Za Oprostiti se. Dan za zagrljaje, za reći „Čuvaj se, javi se, volim te…“, za ono izlizano „Nedostajaćeš mi…“ a kroz misli mi prolaze svi trenuci koje smo proveli zajedno i srce stane, kao da se hladan nož zarije u kost – zaboli tu nešto po sredini grudi i raspala bi se od bola. Ipak, graciozno se nasmijem, kažem „Ne brini za mene“, i kao da ćemo se već za koji sat opet sresti – odem. Takvi su ti Poslednji Dani. Naučila sam ih. Kolaju mi kroz kožu kao da sam se pretplatila na njih.

I odlazili su od mene a da se nismo poslednji put ni zagrlili. Da se nismo ni u oči pogledali. Odlazili su oni koji su me voljeli najviše. Odlazili su ka svojoj radosti noseći me u krvi, voljeli su me kao da sam najsjajnija zvijezda na nebu. Ali nekad ljubav sama po sebi nije dovoljna. Ipak su odlazili. Naučila sam i takve odlaske da preživim.

Da pustim neku dobru stvar na najjače, da otvorim teglicu sa suzama i prolijem samo neku kap. Sjetim se svega lijepog, budem zahvalna jer sam ipak bila voljena, dignem čašu i pustim želju u etar „Želim ti sve najdivnije i sreće moje dio. Da te neko još voli kao ja“. Zagrlim se, udahnem i preživim. Jer voljela sam i ja njih. Laže ko kaže da se samo jednom voli!

I ja sam odlazila. I meni su mahali na rastancima.

I znaš, lakše je biti onaj koji odlazi. Ne osjećaš se posrano jer si ostavljen, već si ti taj koji ide u neku svoju budućnost. Ti si onaj kojeg čeka nepoznato, raduješ se promjenama. Prosto – odlaziš bezbolno. Mi ostavljeni smo uvijek nekako kao štenad pored puta koje niko neće. Pomiluju te i kažu da si sladak, ali te ne zadrže. Al znaš, svaki rastanak je kao mala smrt. Uvijek sa rastankom umre jedan dio mene. Uvijek sa onim „Čuvaj se“ izdahnem dio sebe.

Ne volim rastanke. Ne volim onaj tužni odraz očajanja u očima.

Ni mahanje za autobusima. Izmišljenu prašinu u očima od koje ti se plače. Drhtaj u koljenima od kojeg bi se sručio na zemlju u momentu kad Taj Neko okrene leđa i odšeta iz tvog života kao da izlazi iz supermarketa. Ali na kraju krajeva, to je život. Neko novi će ušetati, isto tako nonšalantno. Neko se samo zadrži duže nego obično. I to je sve.

Niko ne ostaje zauvijek i zato sam naučila da živim trenutke koje imam, jer na kraju, nikad ne znaš kad će taj Usrani Poslednji Dan pokucati na tvoja vrata. Ne možeš ga izbjeći. Ne trudi se. Prigrli ono što imaš sad, danas, reci ono što osjećaš i nemoj isliti da nikad više nećeš biti živ. Jer hoćeš. Onaj koji dođe na to prazno mjesto u tvojoj vitrini nosi sa sobom potpuno novi život. Samo vjeruj.

Dovraga, opet me čeka rastanak! Danas od mene odlaze, a već za koji dan ja ću biti ona koja ostavlja. I uvijek je tako. Jer to je život.

Izvor: Deseto nebo

Ko sam ja?
Najmlađe dijete moje porodice. Diplomirani inžinjer (aha, jesam)
e-komunikacija. Kažu i da sam pjesnik. Rođena u Crnoj Gori, i nasukana na
njene hridi. Vegan koji vjeruje u bajke, i ljubav. Ponosna vlasnica
(trenutno) tri knjige poezije, “Deseto nebo”, “Maloljetni suncokret” i “Pjesme od krvi”.
Zaljubljena u more i nebo. Eto, čovjek sam. Žena sam.

Pratiti me možete i na blogu: tostokucanijesrce.blogspot.hr

Komentari